Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети

Abstract

The paper deals with the relationship between two academic disciplines: anthropology and Classics that was changing through the time. Although the classical scholars that were oriented towards anthropology never represented dominant stream in the discipline that researched antiquity, we may follow the transformation of mentioned relation that reflects specific methodological positions and changes, as well as wider social and historical context that unavoidably had impact on the development and the status of the academic disciplines. The research attitude towards the Other (as the other culture or as own past) that developed in a specific way in colonialist nineteen century led gradually to disciplinary self-criticism and self-awareness of superior position of the researcher in anthropology that reflected the attitude towards own culture. Regarding the classics, I will point exactly to those researchers that had anthropological approach (even after this discipline abandoned diachrony), changing the dominant perspective from which the antiquity was perceived in order to free themselves from the position about the “cradle of European civilisation”. They started to pose new questions and changed the focus of their research, taking new perspectives for interpretation of fascinating ancient cultures.

У раду се разматра историјат односа и преплитање антропологије и античких студија. Иако оријентисаност према антропологији међу класичарима никада није била већински прихваћена, ипак се могу пратити развој, сусрети и разилажења две дисциплине. Они су били условљени како самим методолошким позицијама и променама, тако и ширим друштвеним и историјским контекстом који је неумитно утицао на развој и статус академских дисциплина. Од односа према Другом (као другој култури или као сопственој прошлости) који се у XIX веку развијао у колонијалистичком духу, ишло се ка дисциплинарној самокритичности и освешћивању супериорне позиције истраживача у антропологији, која је била повезана са односом према сопственој култури. Што се тиче античких студија, међу истраживачима ћу издвојити управо оне који су неговали антрополошки приступ (и када се ова дисциплина одрекла дијахроније), иновирајући га и мењајући перспективу из које се посматрала антика како би се ослободили окорелих ставова о „колевци европске цивилизације“, преиспитујући и проширујући теме и позиције из којих су интерпретирали узбудљиве античке културе, нарочито грчку, којој без сумње, дугујемо много.