Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети
Anthropology and Classics: Epistemological Divergences and Encounters
Article (Published version)
Metadata
Show full item recordAbstract
The paper deals with the relationship between two academic disciplines: anthropology and
Classics that was changing through the time. Although the classical scholars that were
oriented towards anthropology never represented dominant stream in the discipline that
researched antiquity, we may follow the transformation of mentioned relation that reflects
specific methodological positions and changes, as well as wider social and historical context
that unavoidably had impact on the development and the status of the academic disciplines.
The research attitude towards the Other (as the other culture or as own past) that developed
in a specific way in colonialist nineteen century led gradually to disciplinary self-criticism
and self-awareness of superior position of the researcher in anthropology that reflected the
attitude towards own culture. Regarding the classics, I will point exactly to those researchers
that had anthropological approach (even after this discipline abandoned di...achrony),
changing the dominant perspective from which the antiquity was perceived in order to free themselves from the position about the “cradle of European civilisation”. They started to
pose new questions and changed the focus of their research, taking new perspectives for
interpretation of fascinating ancient cultures.
У раду се разматра историјат односа и преплитање антропологије и античких студија.
Иако оријентисаност према антропологији међу класичарима никада није била
већински прихваћена, ипак се могу пратити развој, сусрети и разилажења две
дисциплине. Они су били условљени како самим методолошким позицијама и
променама, тако и ширим друштвеним и историјским контекстом који је неумитно
утицао на развој и статус академских дисциплина. Од односа према Другом (као
другој култури или као сопственој прошлости) који се у XIX веку развијао у
колонијалистичком духу, ишло се ка дисциплинарној самокритичности и
освешћивању супериорне позиције истраживача у антропологији, која је била
повезана са односом према сопственој култури. Што се тиче античких студија, међу
истраживачима ћу издвојити управо оне који су неговали антрополошки приступ (и
када се ова дисциплина одрекла дијахроније), иновирајући га и мењајући перспективу
из које се посматрала антика како би се ослободили окорелих ставова о „...колевци
европске цивилизације“, преиспитујући и проширујући теме и позиције из којих су
интерпретирали узбудљиве античке културе, нарочито грчку, којој без сумње,
дугујемо много.
Keywords:
Frazer / Фрејзер / Cambridge Ritualists / Louis Gernet / French anthropological school of ancient worlds / Vernant / Кембрички ритуалисти / Луј Жерне / Француска антрополошка школа античких светова / ВернанSource:
Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 2018, 66, 2, 287-302Publisher:
- Београд : Етнографски институт САНУ
Funding / projects:
- Cultural heritage and identity (RS-177026)
Institution/Community
Етнографски институт САНУ / Institute of Ethnography SASATY - JOUR AU - Стевановић, Лада PY - 2018 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4495 AB - The paper deals with the relationship between two academic disciplines: anthropology and Classics that was changing through the time. Although the classical scholars that were oriented towards anthropology never represented dominant stream in the discipline that researched antiquity, we may follow the transformation of mentioned relation that reflects specific methodological positions and changes, as well as wider social and historical context that unavoidably had impact on the development and the status of the academic disciplines. The research attitude towards the Other (as the other culture or as own past) that developed in a specific way in colonialist nineteen century led gradually to disciplinary self-criticism and self-awareness of superior position of the researcher in anthropology that reflected the attitude towards own culture. Regarding the classics, I will point exactly to those researchers that had anthropological approach (even after this discipline abandoned diachrony), changing the dominant perspective from which the antiquity was perceived in order to free themselves from the position about the “cradle of European civilisation”. They started to pose new questions and changed the focus of their research, taking new perspectives for interpretation of fascinating ancient cultures. AB - У раду се разматра историјат односа и преплитање антропологије и античких студија. Иако оријентисаност према антропологији међу класичарима никада није била већински прихваћена, ипак се могу пратити развој, сусрети и разилажења две дисциплине. Они су били условљени како самим методолошким позицијама и променама, тако и ширим друштвеним и историјским контекстом који је неумитно утицао на развој и статус академских дисциплина. Од односа према Другом (као другој култури или као сопственој прошлости) који се у XIX веку развијао у колонијалистичком духу, ишло се ка дисциплинарној самокритичности и освешћивању супериорне позиције истраживача у антропологији, која је била повезана са односом према сопственој култури. Што се тиче античких студија, међу истраживачима ћу издвојити управо оне који су неговали антрополошки приступ (и када се ова дисциплина одрекла дијахроније), иновирајући га и мењајући перспективу из које се посматрала антика како би се ослободили окорелих ставова о „колевци европске цивилизације“, преиспитујући и проширујући теме и позиције из којих су интерпретирали узбудљиве античке културе, нарочито грчку, којој без сумње, дугујемо много. PB - Београд : Етнографски институт САНУ T2 - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA T1 - Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети T1 - Anthropology and Classics: Epistemological Divergences and Encounters SP - 287 EP - 302 VL - 66 IS - 2 DO - 10.2298/GEI1802287S UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4495 ER -
@article{ author = "Стевановић, Лада", year = "2018", abstract = "The paper deals with the relationship between two academic disciplines: anthropology and Classics that was changing through the time. Although the classical scholars that were oriented towards anthropology never represented dominant stream in the discipline that researched antiquity, we may follow the transformation of mentioned relation that reflects specific methodological positions and changes, as well as wider social and historical context that unavoidably had impact on the development and the status of the academic disciplines. The research attitude towards the Other (as the other culture or as own past) that developed in a specific way in colonialist nineteen century led gradually to disciplinary self-criticism and self-awareness of superior position of the researcher in anthropology that reflected the attitude towards own culture. Regarding the classics, I will point exactly to those researchers that had anthropological approach (even after this discipline abandoned diachrony), changing the dominant perspective from which the antiquity was perceived in order to free themselves from the position about the “cradle of European civilisation”. They started to pose new questions and changed the focus of their research, taking new perspectives for interpretation of fascinating ancient cultures., У раду се разматра историјат односа и преплитање антропологије и античких студија. Иако оријентисаност према антропологији међу класичарима никада није била већински прихваћена, ипак се могу пратити развој, сусрети и разилажења две дисциплине. Они су били условљени како самим методолошким позицијама и променама, тако и ширим друштвеним и историјским контекстом који је неумитно утицао на развој и статус академских дисциплина. Од односа према Другом (као другој култури или као сопственој прошлости) који се у XIX веку развијао у колонијалистичком духу, ишло се ка дисциплинарној самокритичности и освешћивању супериорне позиције истраживача у антропологији, која је била повезана са односом према сопственој култури. Што се тиче античких студија, међу истраживачима ћу издвојити управо оне који су неговали антрополошки приступ (и када се ова дисциплина одрекла дијахроније), иновирајући га и мењајући перспективу из које се посматрала антика како би се ослободили окорелих ставова о „колевци европске цивилизације“, преиспитујући и проширујући теме и позиције из којих су интерпретирали узбудљиве античке културе, нарочито грчку, којој без сумње, дугујемо много.", publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ", journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA", title = "Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети, Anthropology and Classics: Epistemological Divergences and Encounters", pages = "287-302", volume = "66", number = "2", doi = "10.2298/GEI1802287S", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4495" }
Стевановић, Л.. (2018). Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA Београд : Етнографски институт САНУ., 66(2), 287-302. https://doi.org/10.2298/GEI1802287S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4495
Стевановић Л. Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2018;66(2):287-302. doi:10.2298/GEI1802287S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4495 .
Стевановић, Лада, "Антропологија и антика: eпистемолошка разилажења и сусрети" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 66, no. 2 (2018):287-302, https://doi.org/10.2298/GEI1802287S ., https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4495 .