Faschismus und Religion

Abstract

In dieser Arbeit versucht der Autor die Rolle die Religion bei der Bildung der Ideologie des faschistischen Staates darzustellen. Es handelt sich nicht nur um die politische Ideologie der katholischen Kirche. Alle europäischen Staaten, in denen der Faschismus zur Realität wurde, waren national nicht vereint. Giovani Gentile vertrat, als Ideologe des italienischen Faschismus, die Auffassung, daß das vereinte Italien nach 1871 ein agnostischer Staat' war, der den überwiegenden Teil der Gläubigen von sich entfremdete, Deutschland war in zwei 'Kirchenvölker' geteilt Die Glaubenstelung des deutschen Volkes erlaubt nicht, ein hohes nationales Gefühl zu entwickeln. Als Ersatz für das nationale Gefühl bestand das Gefühl einer einheitlichen Rasse. General Ludendorf schlug 1921 ('Kriegführung und Politik') die Pflege dieses Rassismus vor Das Buch des italienischen Schriftstellers Curzio Malaparte 'L'Italie contre l'Europe' 1927 wurde als der erste große Entwurf der Ideologie des Faschismus erlebt. Nach der Niederlage in Nordafrika und bei Stalingrad gingen die katholische Kirche und der faschistische Staat auseinander. Der Autor führt einige Elemente der Ähnlichkeit zwischen dem Faschismus und dem Titoismus in Jugoslawien an.

Fašizam je pobedio u onim katoličkim zemljama Evrope koje nisu ostvarile unutrašnje političko jedinstvo naroda. Giovani Gentile je ocenjivao da je demokratska Italija, po ujedinjenju 1871, bila 'agnostička država' koja je otuđila od sebe većinu naroda. U Nemačkoj su postojala dva 'Crkvena naroda' (Kirchenvolk), pa je umesto osećanja nacionalnog jedinstva postojalo osećanje jedinstva rase. U Hrvatskoj nije postojala ni teritorijalna pretpostavka jedinstvene nacije. Kada je u Italiji 1922. fašizam došao na vlast nije imao izgrađenu ideologiju. Politika je počivala na trouglu: ekonomija slobodnog tržišta, nacionalistička spoljna politika i intervencionizam u odnosu rada i kapitala. Katolička crkva je raspustila svoju političku partiju ('Hrišćansku demokratiju') i prihvatila fašističku stranku kao svoj politički oslonac. Katolički pokret ('Katolička akcija') je bio partnerski pokret u diktaturi ali se od 1931. odriče uloge u stvaranju svetovnih organizacija. Curzio Malaparte je knjigom 'Italija protiv Evrope' 1927. nameravao da popuni nedostatak ideologije fašističkom pokretu. Ocenjivao je da je fašizam samo jedna druga katolička kontrareformacija. Nakon političke krize 1925. povodom pogibije poslanika Mateotija, crkva pomaže Musoliniju da proglasi diktaturu. Po učenju katoličke crkve, svaka država mora biti moralna zajednica. Kako moral ne određuju ljudi, nego bog i crkva, tako ljudi ne mogu biti izvor suvereniteta države. Osnovni elemenat fašističke ideologije da je fašistička država 'etička država' posuđen je iz crkvene ideologije. U Hrvatskoj fašizam je trebalo da ujedini jugoslovensko i nacionalno krilo hrvatskog naroda. 'Katolička akcija' se 1931. transformisala. Od 1936. nadbiskup Stepinac stvara 'Čistu katoličku akciju' koja se oslanja na ustaški pokret. Do poraza u Africi i pod Staljingradom 1942. katolička crkva je sarađivala sa fašistima i nacistima. Od 1943. pokušava da posreduje sa zapadnim saveznicima oko potpisivanja separatnog mira sa državama Sila osovine. Ruzvelt je postavljao zahtev da se vođstva fašističkih država moraju zameniti. Katolička crkva nastoji da tajnim zaverama promeni vođstvo u Hrvatskoj. Atentat na Hitlera bio je s tim u vezi. Ostalo je nejasno do koje mere je vođstvo jugoslovenskih partizana pokušavalo da uspostavi saradnju sa Vatikanom. Obećavalo je da HSS u Hrvatskoj formira vladu. Autor vidi kauzalnu vezu između sistema radničkog Samoupravljanja, koje je fašizam proglasio 1944. u 'Republik di Saló' i onoga koji je uveden u Jugoslaviji 1953. Iz toga izvlači zaključak da titoizam u Jugoslaviji nije bio istorijski progres od staljinizma ka demokratiji, nego istorijska degeneracija od staljinizma ka totalitarnim pokretima Srednje Evrope između dva svetska rata. Jugoslovenska nauka nije proverila podatke britanskog istoričara Avra Menhetna da je 1968. postojao sporazum o pomirenju jugoslovenskog komunizma i Vatikana, uz posredništvo vlade SAD. Uslov je bio da se genocid nad srpskim narodom 1941. više ne pominje.