Tolérance et pouvoir: Dans le monde orthodoxe médiéval et moderne

Abstract

La polarisation sociale, connue par chaque Etat et chaque Eglise entre un parti rigoriste et une tendance plus indulgente, se concrétise dans le monde byzantin et post-byzantin entre les cercles monastiques attachés au texte de la loi (akribéia) et ceux des prêtres et des prélats séculiers plus attentifs aux implications pratiques de la croyance chrétienne (oikonomia). L'oikonomia (que je traduit par 'tolérance') est aux marges d'akribéia - qui est le sens exact et précis du dogme, de la loi - mais elle n'est pas la trahison de la norme. Tout au contraire, elle est souplesse vivante d'interprétation. La théologie byzantine, au sein même de son conservatisme s'appuie sur des critères internes certes, mais aussi sur l'expérience qui implique le changement, mais aussi la fidélité au passé. C'est à la croisée de ces deux chemins que se trouve l'oikonimia. Le normatif n'est pas irréductible, car il exprime la volonté et les prétentions mouvantes d'un pouvoir social.

U svom 'Pismu o toleranciji' iz 1689. godine, Džon Lok razvija teoriju države čiji pravedan poredak omogućava čoveku, tj. Pojedincu, razvoj i sazrevanje u miru n sigurnosti. Svaka država, kao i svaka Crkva iskusile su tokom istorije polarizaciju na tvrđu i popustljiviju struju. U vizantijskom i postvizantijskom svetu, ta tenzija se često konkretizuje u odnosu između monaških krugova, koji se drže slova zakona (akribija), i krugova sveštenstva i svetovnih dostojanstvenika, koji veću pažnju obraćaju na praktične implikacije hrišćanskog verovanja, na ono što ja nazivam ekonomija. I istorijska i teološka vizantijska literatura često se služi načelom ekonomije - koju prevodim kao 'tolerancija' - kao primerom Vizantincima svojstvene sposobnosti da zakon tumače slobodno, u skladu s političkim ili ličnim ciljevima. To smatram očiglednom greškom i nepravdom kako prema samom načelu tako i prema njegovoj istinskoj primeni. U svom čuvenom 'Pismu Amfilohiju' Vasilije iz Cezareje (IV v.) opravdava ekonomiju strahom da bi prevelika vlast nekima mogla onemogućiti spasenje. Taj termin je, široko uzev, tumačen kao izuzetak od zakona, pa i kao obaveza da se o posebnim pitanjima odlučuje u opštem okviru Božje promisli, a radi spasenja sveta. Prema aleksandrijskom patrijarhu Eulogiju (VI v.), ekonomiji je, u stvari, na marginama akribije koja je tačno i precizno značenje dogme - ali nije njena negacije i ne dovodi je u pitanje. Naprotiv, a to je od suštinske važnosti, reč je o živoj prilagodljivosti tumačenja. Mnogobrojni su primeri korišćenja načela ekonomije tokom vekova vizantijske istorije: car Konstans II poslužio se njime kada je 648. dekretom zabranio svaku raspravu o Hristovoj prirodi, na šta je usledila žestoka reakcija velikog teologa Maksima Ispovednika. Nikola Mistik, početkom X veka, govori o ekonomiji povodom četvrtog braka cara Lava VI. Patrijarh Atanasije I, početkom XIV veka, u pismu caru, osuđuje toleranciju koja je, po njegovom mišljenju, ostvarena nauštrb hijerarhije. Ima i dosta primera za primenu ekonomije u pravnim poslovima i sudskim odlukama, najčešće u korist pripadnika viših slojeva društva. U doba otomanske dominacije, suptilna i proširena primena načela ekonomije omogućila je Crkvi da, ponašajući se kao razborit saradnik neverničkih vlasti, očuva svoje i opštehrišćanske vitalne interese. Proširivanje, pa i zloupotrebe pojma nailazili su na mnoge prepreke u krilu same Crkve. Sukob Genadija II i grupe crkvenih dostojanstvenika, koja su zastupala poštovanje slova dogme završen je kompromisom postignutim na Saboru 1484. To načelo se primenjuje kao ekonomija vlasti Crkve u hodu hrišćanina ka večnom spasenju, ekonomija hrišćanina u njegovim formalnim odnosima s Bogom, a tu je, naposletku, i božanska ekonomija, spregnuta s ličnom askezom. Veliki san vizantijske civilizacije bio je ustanovljenje opštehrišćanskog društva kojim će upravljati car, dok će ga na duhovnom putu voditi Crkva. Uvek vezana za (svoju) istinu i, shodno tome, odbacujući svaki relativizam, vizantijska misao nije se prepustila racionalizmu i nije zapala u autoritarnost. U okrilju svoje konzervativnosti, vizantijska teologija se oslanjala na sigurne interne kriterijume, ali i na iskustvo koje, kao i sam život, podrazumeva i promene i vernost prošlosti. Upravo na preseku tih dvaju puteva stoji, po mom mišljenju, ekonomija - popustljivost, predusretljivost, kompromis, spasonosna tolerancija, jer Inkarnacija je vizantijski model božanske ekonomije najtananije i najosobenije oruđe vlasti Pravoslavne crkve, koja se ne smatra izvorom istine, već i sama zavisi od veri onih koji su pozvani da je vrše. Norma, stoga, nije neprikosnovena, jer izražava volju i težnje jedne društvene sile koja ne može zanemarivati toleranciju u službi efikasnosti. .