Musical Performance as Storytelling: Memory, European Integration, and the Baltic Youth Philharmonic Оrchestra

Abstract

Storytelling has been theorized as a performative, narrative practice, but it has not been employed often as a trope in studies of musical performance. This article outlines a theoretical context for exploring the possibilities of such a conceptual move within musicology by referring to the anthropological and performance studies approaches of Turner and Schechner. Benjamin’s reflection on the storyteller as a narrator of memory and history frames the presentation of a case-study on the Baltic Youth Philharmonic Orchestra.

Приповедање је у теоријама разматрано као перформативна, наративна пракса, али се не употребљава често као троп у студијама музичког извођаштва. Ова студија скицира теоријске контексте, преузете из антропологије и студија перформанса, како би истражила могућности наведеног концептуалног помака у оквиру музикологије. Разматрање Валтера Бењамина (Walter Benjamin) о приповедачу као наратору памћења и историје уоквирује студију случаја о Балтичкој филхармонији младих, као и о капацитету музичког извођења за промовисање политичких идеологија, у овом случају нарочито истакнутих европских интеграција. Виђење идеологија као прича одговара антрополошком поимању прича које могу стварати друштвене системе, обликовати друштвене промене и наглашавати односе моћи. Схватање оркестарске праксе као начина мишљења о друштвеним процесима приповедања значајно је зато што се дискурси о оркестрима често преусмеравају од разматрања извођења до политике, чак до те мере да односи који се везују за оркестар бивају концептуализовани попут политичких односа. Студија случаја контекстуализована је у односу на оркестре младих уопште. Оркестри представљају музичке институције високе вредности, са доминантним системом преношења у оквиру музичког образовања. Оркестри младих испрва су оснивани у Сједињеним Америчким Државама и Европи почетком XX века, те су анализирани у погледу процеса аудиција, избора репертоара, финансирања и административних структура. Имајући у виду кратку историју оркестара младих као институција, значајно је навести да су они заузимали све значајнију улогу у оквиру политичких и економских пројеката широм света. Ова студија указује на то како су оркестри укључени у поновна посматрања прошлости, и начине на које су политичке и културне границе реоркестриране у оквирима различитих представа националног, обликујући политичке визије европских интеграција. Мноштво претходно саопштених, различитих приступа промишљању Балтичке филхармоније младих, у етнографском наративу, истакнути су у закључним разматрањима. Кључно место ових закључака подразумева да мишљење о музичком извођењу, као приповедању, наглашава наративне, интерпретативне и интерсубјективне улоге свих учесника, укључујући саму улогу етнографа. Ми представљамо приповедаче са сопственим политичким искуствима музичара и истраживача, и као такви одражавамо општа кретања нашег времена. Али, коју причу бисмо испричали истражујући музичко извођење, и које приче музичка извођења преносе?