Писци и појци XIX века као чувари традиције српске црквене музике

Abstract

У раду су записи српских аутора из друге половине XIX века коришћени као извори за истраживање српског народног црквеног појања. Сећања из дневника, мемоара и аутобиографских белешки угледних културних посленика, књижевника, државника и политичара доносе живу слику о времену у коме је црквено појање било цењено као значајан сегмент духовног народног наслеђа. Појање je имало важну улогу у свакодневном животу српског народа у Хабзбуршкој монархији и у Кнежевини, односно у Краљевини Србији. На ширем плану, ови извори сведоче о општем и музичком образовању и искуствима писаца, о њиховом окружењу, уметничком укусу и односу према естетици народне музичке традиције. Посебно су коментарисани мемоарски написи који се односe на активности појаца и разноврсне аспекте извођаштва у домену црквене музике. Извори су сагледани и у књижевноисторијском, односно књижевнотеоријском контексту, са освртом на главне одлике документарно-уметничких жанрова, приповедачки стил и поетику писаца, припадника прелазног периода између романтизма и реализма у српској књижевности.

In this paper, parts of the memoir literary works from the second half of the nineteenth century are presented as important sources for the research of Serbian traditional church chant. The testimonies on church music from diaries, memoirs and autobiographical notes by famous Serbian writers, statesmen and politicians, namely Jovan Subotić, Jakov Ignjatović, Milan Savić, Milica Stojadinović Srpkinja, Todor Stefanović Vilovski, Vladimir Jovanović and Kosta Hristić, were analyzed. Those writings bring to light a time when church chant was appreciated as an important part of the spiritual, folk heritage and had an important role in everyday culture of Serbian people both in the Habsburg Monarchy and in the Principality and Kingdom of Serbia. The authors wrote about musical skills of chanters from clerical, church circles and about the practice of chanting among school teachers. They also described different kinds of musical performances of church chant among laymen and children. These sources testify to writers’ general and musical education and experiences, to their environment and its relation to the aesthetics of spiritual folk tradition. This paper also analyzes sources in the context of the history and theory of literature, having in mind the authors’ commentary techniques and narrative style. Those issues are discussed in relation to the poetics of romanticism, Biedermeier and realism in Serbian literature.