Janáček’s and Freud’s Vienna: the Fight for Recognition of Two Great Contemporaries

Abstract

The common denominator in the careers of two contemporaries and great men, citizens of Austria-Hungary – Leoš Janáček and Sigmund Freud – was that, in spite of their status as outsiders, they managed to achieve well-deserved recognition. Both non-Germans, they had to surmount a number of obstacles in order to attain their professional goals. The Slavophile Janáček dreamed for a long time of success in Prague, which came at last in 1916, two years before a triumph in Vienna. Freud had serious diffculties in his academic career because of the strengthening of racial prejudices and national hatred which were especially marked at the end of the 19th century. After the dissolution of the Empire things changed for the better for the composer, whose works got an excellent reception in Austria and Germany, whereas the psychiatrist had to leave Vienna after the Anschluss.

Заједнички именилац каријера двојице великих људи, савременика и грађана Аустроугарске – Леоша Јаначека (Leoš Janáček) и Сигмунда Фројда (Sigmund Freud) – може се наћи у чињеници да су, упркос статусу аутсајдера, после доста напора успели да остваре жељено заслужено признање. Будући да нису били Немци, морали су да савладају разне препреке да би реализовали своје професионалне циљеве. Словенофил Јаначек је дуго сањао о успеху своје опере Јенуфа у Прагу, остварeном тек после вишегодишњег одгађања, 1916. године, а до тријумфа у Бечу дошло је две године касније. Фројд је имао озбиљних тешкоћа у својој академској каријери због јачања расне нетрпељивости и националне мржње у држави, нарочито изражених крајем XIX века. После распада Аустроугарске ствари су се промениле набоље за композитора, чија су дела доживела изванредан пријем управо у Аустрији и Немачкој, док је оснивач психоанализе морао да напусти Беч после Аншлуса. Фројд је у својој Аутобиографији написао да је још као студент доживљавао да се од њега очекује да се осећа мање вредним и искљученим из компактне већине због тога што је био Јеврејин. Одустао је од жеље да припада владајућем, већинском народу, док Јаначек, заокупљен остварењем својих идеја о чешкој музици, томе никада није ни тежио. Сукоб између Немаца с једне стране и припадника других нација, с друге, у држави се испољавао првенствено кроз питања аутономије и језика. Можда је готово општа опсесија језиком била извор Јаначековог наглашеног интересовања за преношење мелодијско-ритмичких флексија говорног чешког језика у његову музику. Примери професионалног успона Леоша Јаначека и Сигмунда Фројда и тешкоћа које су на том путу морали да превазиђу пружају увид у један мали сегмент друштвеног и културног амбијента Аустроугарске током последњих деценија њеног постојања, и то нарочито на плану односа према ненемцима. Чињеницом да су Јаначек и Фројд, после упорног стваралачког ангажовања и доказивања доживели успех, не може се оспорити да је сложена средњоевропска империја привилеговала немачко становништво на рачун других етничких група и да је неуспех у постизању равноправности на ширем државном плану судбоносно утицао на њену историју.