Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song

Abstract

The article examines the relation between traditional vocal music and contemporary compositional poetics in Serbian art song, created in the last two decades. The special relationship between the “eastern” Balkans inheritance and “western” compositional practices which characterized Serbian music throughout the 20th century is considered in a contemporary, post-modern context and within a particular genre framework. The status of the reference itself, as well as of referential relationships, are examined through examples taken from three works: Dve tužbalice (1997) for soprano, viola and piano by Đuro Živković (1975), Da su meni oči tvoje (2008) for soprano, flute and piano by Ivan Brkljačić (1977) and Rukoveti (2000) for soprano and orchestra by Isidora Žebeljan (1967).

Српска соло песма, у широком временском опсегу музичког модернизма, на различите начине призива ослонце традиционалних вокалних форми. Соло песма савремених аутора карактеристична је и по томе што се захваљујући двојаком односу према фолклорном вокалном наслеђу на њој прелама и двојство модернистичког и постмодернистичког начина музичког мишљења, па самим тим, и двојство референцијалног односа према старијим слојевима српске музике. С једне стране, овај се однос модернистички успоставља на генерички начин, и по правилу се окреће ʻдубљој’ традицији, пре свега оним фолклорним обрасцима који подржавају ритуалну или магијску функције музике. У том случају, њени ʻпризвани’ делови имају структурни статус у оквиру дела, и последица су архитекстуалних веза успостављених на далеким крајевима музичке повести. С друге стране, када је реч о евоцираним фолклорним матрицама из ближе прошлости, оне се на постмодернистички начин јављају у виду интертекста, прецизније, на начин стилистичког цитата, где долазе у несагласност с актуалним контекстом и бивају изложени лудичком, односно, иронијском превредновању. Разуме се, у савременом српском лиду се може уочити како гранични статус саме референце, тако и врста референцијалног односа. Ова је проблематика посебно размотрена на примерима из три дела: Две тужбалице (1997) за сопран, виолу и клавир Ђура Живковића (1975), Руковети (2000) за сопран и оркестар Исидоре Жебељан (1967) и Да су мени очи твоје (2008) за сопран, флауту и клавир Ивана Бркљачића (1977). У првом делу се као референца јавља народна тужбалица црногорске провенијенције, у другом војвођанска градска песма XIX века, а у трећем, како народна севдалинка босанскохерцеговачког порекла, тако њен уметнички еквивалент у српској соло песми с почетка XX века. Традиционалне музичке референце, формулисане на овај начин, успостављају сложене односе са широким спектром поетика у опсежном историјском луку западне музичке историје, која, из постмодернистичког угла гледано, и сама задобија статус референце.