„Doch wie’s da drin aussieht, geht niemand was an.“ Musikausübung und Politikverständnis bei Hermann Scherchen

Abstract

Am Beispiel des deutschen Dirigenten Hermann Scherchen (1891-1966) wird dargelegt, wie sein öffentliches Verschweigen eigener linker und antifaschistischer Position in den Jahren nach 1933 zu negativen Reaktionen und politisch motivierten Angriffen führte.

Диригент Херман Шерхен, рођен у Берлину (1891–1966), сматран прваком музичке модерне, борио се против преовлађујућих конзервативно-естетских и културно-политички признатих вредносних канона и концертног рада заснованог на њима, као и против склоности претежно конвенционалне публике. Он се с тим препрекама сукобљавао широм света, како у Немачкој за време Вајмарске републике, тако и у Швајцарској пре и после Другог светског рата, у Совјетском Савезу током кампање против формализма, као и са обе стране Гвоздене завесе у време Хладног рата. Себи је поставио обавезу да се до краја живота снажно супротставља отпору модерној музици. Међународне радионице (углавном курсеви дириговања) које је Шерхен одржао током шест година, између 1933. и 1938. у Стразбуру, Паризу, Бриселу, Женеви, Будимпешти и Браунвалду, једва да су биле предмет музиколошког истраживања – њихове историје, полазника, музике која је на њима извођена и њихове рецепције у јавности. Ипак, Шерхенова конференција у Стразбуру у лето 1933, прва коју је одржао, била је од значаја као модел за све наредне конференције и упечатљиво је указивала на Шерхенове како уметничке тако и политичке позиције. Пре свега, изгледа да Шерхен није био узнемирен (културно-)политичким развојем у Немачкој и успоном Хитлерове моћи, који је из њега произашао. На питање да ли се он тада нашао у егзилу у Француској вероватно би одговорио одрично. Он, који је неколико месеци пре него што је изопштен од стране националсоцијалистичке културне политике доживео отказивање наступа у Нирнбергу и Минхену, мислио је испрва да његов простор деловања није битно сужен. Треба истаћи Шерхенову смелост да не откаже те наступе у контексту владајућег националсоцијализма и његовог статуса немачког грађанина. Истовремено је тај његов гест имао политички смисао, јер је он тачно знао како ће његова радионица, на којој се изводила „дегенерисана” музика, бити оцењена у Немачкој. Ипак, на његову реалну процену ситуације утицала је и непоколебљива воља да ригорозно спроведе једном утврђене уметничке планове без обазирања на промене политичких околности. Тако се може сагледати сложена сукобљеност Шерхенових мотива деловања – од политички трезвеног расуђивања до тврдоглаво пркосне личне воље.