Crisis Concealing Light

Abstract

In this article I discuss the blossoming of musical life in Greece that begun in 1974, simultaneously with the growth of the debt crisis. Communist musicians returned from exile and they were hailed as heroes while their music became indispensible to pre-electoral gatherings. Connected to the return to democracy, music and musicians became extremely important to politicians and loved by the people, and were offered a substantial portion of the money that poured in from the EU. Cold War cultural politics played their role in promoting avant-garde music as well. In comparison, today Greece has a great number of excellent musicians and the architectural infrastructure for the performance and study of music, but these are concealed by the daily hammering of crisis news.

У овом раду приказан је процват музичког живота у Грчкој у последњих неколико деценија. Он је, по први пут у овој земљи, обухватио и широку дистрибуцију западне уметничке музике. До процвата је дошло истовремено када је наступила и економска криза, а потекао је из истих политичких околности и њихових психолошких последица. Образовање у сфери музике у Грчкој почело је интензивно да се развија након пада режима војне хунте (1967–1974). Музика је имала значајну улогу у повратку демократији и поновном рађању политичких партија, док је великог одјека у народу имао повратак у Грчку музичара који су се одликовали херојском прошлошћу и левичарском идеологијом. Војна хунта је била последња диктатура у Грчкој у ХХ веку; њен циљ је био исти као и код свих претходних диктатура, да „очисти” замљу од комуниста. До пада хунте, комунисти су претрпели бројне жртве. Њихову рехабилитацију су надаље користиле неке од постдиктаторских изабраних влада и њихови гласачи, у непрестаном давању и узимању, које се претворило у зачаран круг, крећући се истим путем, иако све слабије, и до данас. Пре него што је постао најделотворнији исказ популизма, комунизам је био идеологија младих и напредних; штавише, био је тесно повезан са музиком, која је подстицала његово испољавање отпора и револта. Кључна личност у томе био је комунистички композитор и политичар Микис Теодоракис. На изборима 1974. године музика је била значајнија од реторике, будући повезана са повратком демократији и реорганизацијом политичких партија. Зависност политике од музике створила је још један зачарани круг између политичара и музичара: композиторе и певаче учинила је најпопуларнијим „звездама” у грчкој јавности, што је промовисано у проучавању музике и допринело нехајном расту дуга. Јанис Ксенакис био је још један грчки композитор који се вратио кући након пада хунте и био дочекан као херој. Он је, заједно са још неким грчким авангардним композиторима, био признат у читавом свету. Томе је допринела политика Хладног рата, за коју је култура била од великог значаја. Током осамдесетих година ХХ века постављени су чврсти темељи музичког образовања и архитектурална инфраструктура за музичка извођења и музиколошка истраживања, али и темељи економске кризе. Повећање броја изванредних музичара одвијало се паралелно са растом инфлације и дуговањâ према кредиторима, са прекомерном потрошњом, гигантизмом Државе, вишком непродуктивних јавних службеника, шокантном толеранцијом према неморалу и са свиме осталим што је довело до садашњег песимистичног расположења, које засењује спектакуларну бриљантност музичког живота.