From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal

Abstract

In the Renaissance period, melancholia emerged as a dramatic cultural phenomenon among the intellectual and artistic elites, with a locus in elegy it gave form to the Renaissance poetics of loss, pain and shedding of tears, expressing essentially the fantasy about death as a prerequisite for revival. The possibilities of confronting the threats of death were being found in its very nature whose inherent ambiguity was determined by the principles of Thanatos and Eros. The creative act of the troping of elegy proved to be an effective literary and musical strategy for the transcendence of death including the procedures of homeopathization, pastoralization, heroization and erotization of elegy. The elegiac tropic transcendence of death found its most complex expression in the madrigal which in turn added to its basic polyphonic procedure the opposing stylistic elements of the pastoral genres (canzonettas and villanellas) or heroic solo or choral recitations and it consequently acquired a hybrid form in the last decades of the 16th century, and thereby proved to be a cultural trope itself. The aim of this article is to examine the musical implications of the tropic strategies of facing death within Francesco Petrarch’s, Torquato Tasso’s, and Battista Gurini’s poetic models of the art of loving death, using the remarkable examples of the Italian madrigal practice of the late Renaissance.

Велики повратак меланхолије у ренесансном хуманизму био је означен ревизијом медицинског Галеновог и филозофског Аристотеловог дискурса о меланхолији, која је, последично, поред људског и природног, укључила такође небески или божански узрок афликције епохе. Скок меланхолије из медицинског стања у дискурзивну праксу покренуо је фирентински неоплатонички филозоф, лекар и композитор, Марсилио Фићино, продубљујући га перспективом о љубави. Међуоднос љубави и меланхолије био је укорењен у танатолошкој идеји сепарације, одсуства и губитка, која, као важан, осветљава однос меланхолије према еросу у смислу копуле која оно што је одсутно држи у присутности и оно што је изгубљено претвара у недостижан објект носталгичне жеље и жудње. За ренесансну културу, објекти меланхоличног ероса били су антика, идеализована фигура декорпореалне жене или пак исконско јединство с Богом. У погребној, контемплативној или љубавној евокацији сатурнијанског темперамента ерос је тај који поставља такође захтев за превазилажењем губитка, за односом са трансцендентним, а чији је праг управо танатос. Афирмација мушког субјекта меланхоличног ероса била је постигнута позакоњењем изражавања његове меланхолије у формама културалне продукције и уметничке репрезентације. Елегија, као рефлексивна, меланхолична песма повезана с идејама смрти, губитка и туге, овековечује амбигвтет, својствен меланхолији, у динамици између стварности телесне смрти (logos похвале врлина умрлог у погребној персоналној елегији), љубавног бола као симболичке смрти (pathos афективног туговања у љубавној елегији) и наде и вере у (духовни) живот после смрти (ethos есхатолошке утехе у божанској елегији). Суочење са смрћу, као поетски захтев праксе љубавне елегије од Франческа Петрарке преко Торквата Таса до Батисте Гваринија, било је могуће помоћу креативних чинова тропирања елегије. У јединственом поетском преображају ренесансног елегијског дискурса о љубавном губитку, од бола (pathos) до задовољства (pothos), искристалисала су се три модела лирске ars moriendi – петраркистички модел tristitia amoris, тасовски модел militia amoris и гваринијевски модел volupta amoris. Ови модели су обликовани нарочитим стратегијама тропичног превазилажења смрти које се могу описати у смислу хомеопатизације помоћу метафоре, хероизације помоћу епске борбе и наративне дистанце и пасторализације и еротизације помоћу метонимије, ироније и синегдохе. У подручју световне музике, тај преображај је укључио усвајање, у основни, полифоно конституисан проседе и stile grave мадригала, опонентних карактеристика хомофоног проседеа и stile piacevole (канцонета, виланела) ili пак stile eroico (соло или хорска рецитација). Гваринијево теоријско разматрање етичкe сврхе новог, хибридног драматског жанра, трагикомедије, у прочишћењу (purgare) отровног аспекта меланхолије, mestizia (туга), баца ново светло на паралелну микстуру трагичког и комичког кôда на подручју световне музике, наиме, у новом, хибридном музичком жанру, канцонета-мадригалу позног XVI века. Оно је на крају ренесансне епохе реконтекстуализовало Фићинову препоруку алопатичне темперације малефикног сатурнијанског темеперамента помоћу пасторално-еротског и модалног ethosa „три небеске Грације” – хиполидијске Venus voluptas, рођене за задовољство и музику, лидијског Jovis laetus, рођеног за комички смех, и надасве дорског Apollo Phoebus, рођеног за музикотерапију.