Acoustic vessels as an expression of medieval music tradition in Serbian sacred architecture

Abstract

Archaeoacoustics is a multidisciplinary field of research focused on the history of the relatedness of the field of sound and architecture. The architectural history of Europe, from Antiquity to the modern period, is abundant in the findings of vessels, which are considered to have an acoustic purpose. This paper addresses these acoustic vessels embedded in the massive walls of sacred architecture in medieval Serbia (15 churches). We considered the wide context of current archaeoacoustic research, in order to argue that this practice can be regarded as an expression of a certain medieval musical tradition.

Истраживање звука у архитектури завређује посебно место у студијама културног наслеђа, захтевајући притом мултидисциплинаран приступ. Кроз градитељску историју Европе, од античког до савременог доба, коришћени су одређени судови, за које се сматра да су имали акустичку намену. Овај рад представља резултате истраживања акустичких судова уграђених у камене зидове сакралне архитектуре средњовековне Србије и одговара на питање да ли се ова пракса може сматрати изразом извесне музичке традиције. У првом делу рада сагледан је шири контекст археоакустичких истраживања средњовековне Европе. Представљени су кључни изводи из Витрувијевог дела Десет књига о архитектури – најстаријег документа са описом акустичких судовa. Затим, дат je кратак преглед релевантних археоакустичких студија и извода који илуструју акустичке намере средњовековних градитеља. У другом делу рада представљени су налази акустичких судова из средњовековне Србије – историјски оквир истраживања, преглед истраживања ове теме код нас, попис налаза (из укупно 15 цркава) и досад спроведене акустичке студије. У трећем делу рада дискутованa су физичка својства акустичких судова, њихов распоред, позиција и оријентација у зиду, акустичке одлике, итд. Показано је да постоји одређени ниво правилности у постављању судова, као и у њиховим физичким својствима. Пронађени су у свим осталим градитељским периодима осим у византијској групи споменика (доминантно у Рашкој, XIIXIII век). Поред тога што је показано да се пракса узиђивања акустичких судова може сматрати извесним изразом музичке традиције сакралне архитектуре средњовековне Србије, такође је указано на неопходност даљих истраживања – акустичких мерења in situ, испитивања рачунарских модела или лабораторијских мерења судова. Поврх свега, овај рад омогућио је да се налази акустичких судова из српске средњовековне архитектуре позиционирају на археоакустичкој мапи Европе и тако допринесу разумевању односа звука и архитектуре кроз историју градитељства.