Sonic Memory Interventions against Politics of Urban Silencing

Abstract

We discuss the political implications of the noise/silence dialectic in order to reflect on the urban and social materialities of sonic memory activism in the postYugoslav space. We see the privatization of public space as one of the defining issues of current socio-political tensions and we strive to offer a more nuanced model for thinking about grassroots practices of musicking and listening in the context of resistance and power and control redistribution. Discussing sonic interventions in Ljubljana and Belgrade enables us both to uncover how important global processes are reflected in these local contexts and to locate diversity of present practices of resistance.

У овом чланку расправљамо о политичким импликацијама дијалектике буке и тишине како бисмо се осврнули на урбани и друштвени значај активизма који се темељи на звуку и сећању у пост-југословенском простору. Услед постсоцијалистичких трансформација и агресивног увођења неолибералног капитализма, приватизација урбаних јавних простора постала је свеприсутна, те не изненађује што су градови постали најистакнутији простор борбе у постјугословенским друштвима. Звучне интервенције у јавном простору разматрамо као ревитализацију маргинализованих историја, група и појединаца, те сећања на друштвене аспекте јавног (заједничког) простора. Студије случаја о културалној и симболичкој реконституцији града које представљамо показују важност успостављања осећања припадности и солидарности и нових начина присвајања моћи кроз звук. Самоорганизоване групе, укључујући колективе као што су Жене у црном и хорове Kомбинат и З’борке, структуриране кроз хоризонталну архитекстуру инфра-моћи, као и хетерогени савези који се конституишу кроз јавне протесте, могу понудити визују друштва сарадње, заједништва и солидарности. Главни потенцијал интервенција које овде описујемо је стварање колективитета који је подстакнут интензитетом самог звучног искуства. На тај начин колективно искуство стварања музике или звука, или чак стварања новог, политичког простора тишине у јавном простору, представља основу за изградњу нових врста заједница (и заједништва).