Years of sound living: Mikser festival in Savamala (2012-2016)

Abstract

This article deals with the soundscape of Mikser, an independent festival of contemporary creativity, established in 2009 in Belgrade, the capital city of Serbia. I focus on the years 2012–2016, during which Mikser was taking place in Savamala, an urban quarter in central Belgrade – which itself has undergone various urbanistic and cultural transformations in recent years. The creative team behind Mikser aimed to turn Savamala into a permanent fixture on the map of Belgrade nightlife and a tourist hotspot; the fact that they did not succeed was on account both of financial issues and conflicting top-down business interests. My conclusion is that the long-term survival of the festival is not dependent on its program or audiences, but on securing official support and infrastructure.

У овом чланку разматрам звучни пејзаж (саундскејп) Миксера, независног фестивала савремене креативности, покренутог 2009. године у Београду, главном граду Србије. Фокусирам се на раздобље од 2012. до 2016. године, када се Миксер одржавао у Савамали, урбаној четврти у центру Београда, која је била подвргнута различитим урбанистичким и културалним трансформацијама у разматраном периоду. У тексту се најпре бавим историјатом и концепцијом Миксер Фестивала, као и појединачним годишњим издањима фестивала током његовог „живота” у Савамали. Након тога, описујем једну „звучну шетњу” снимљену током фестивала, а затим наводим резултате квантитативног истраживања спроведеног почетком 2017. године, а у вези са утисцима посетилаца и укупном рецепцијом фестивала. Креативни тим који је покренуо Миксер, предвођен брачним паром Мајом и Иваном Лалићем, имао је за циљ да Савамали обезбеди трајно место на мапи београдске културно-туристичке понуде и ноћног живота. Чињеница да у тој намери нису успели првенствено је била проузрокована финансијским разлозима, али и околношћу да су се нашли на путу амбициозном економско-урбанистичком пројекту, чији је циљ комплетна трансформација десне обале реке Саве. Ово наводи на закључак да дугорочни опстанак независног фестивала у транзиционој Србији не зависи ни од понуђеног програма нити од интересовања публике, већ од обезбеђивања званичне подршке и инфраструктуре.