Православно појање на Балкану на примеру грчке и српске традиције: између Истока и Запада, еклисиологије и идеологије

Abstract

The decision to step out of an hermetic procede (which music historiography has long inhabited) more radically than usual, and to embark on an “enlightening mission”, might seem impossibly pretentious — although this decision was not in the least motivated by a belief that it would be possible to provide a comprehensive overview of the state of affairs with the chants in the Balkans within the scope of a single monograph. This, after all, was not my initial idea, although the need for an exhaustive depiction of the development of post-Byzantine psalmody and a collation of the main trends in recent Greek and Serbian vocal church practices has long been clear both in the Serbian and in the global academic arenas. My explorative energy was originally provoked by two common stereotypes of Serbian music. Already in the nineteenth century the thesis about decadent post-Byzantine, i.e. neo-Greek church music was implied and, in more recent times, loudly expressed. Initially, its oriental character was not explicitly mentioned. However, in time a doxa emerged that the Greek melos reflected the “Oriental poor taste”; that is was aesthetically unsuitable for worship within the Serbian church; in other words, that it was alien to the Serbian spirit.

Одлука да радикалније него што је то уобичајено искорачим из херметичког проседеа у којем музичка историографија већ задуго обитава, и да се окренем просветитељском за- датку, ма колико деловала претенциозно, ни у најмањем није мотивисана убеђеношћу да је у оквиру једне монографије могуће пружити целовит увид о појачким приликама на Балкану. То, уосталом, и није била почетна идеја, премда потреба за исцрпним приказом развоја поствизантијске псалмодије и сравњивање главних токова у новијој грчкој, односно српској црквеновокалној пракси одавно постоји на нашој, па и светској академској сцени. Истраживачку енергију су првобитно покренула два, у српској средини одомаћена стереотипа. Још је у XIX веку наговештена, а у новије доба све гласније изрицана теза о декадентној поствизантијској, самим тим и новогрчкој, црквеној музици. Испрва није екс- плицитно помињан њен оријентални карактер. Међутим, временом се искристалисао утисак да грчки мелос одражава „источњачки неукус“, да је естетски неподобан за богослужења у Српској цркви; напросто, да је туђ српском духу.