Српски музички театар: историјски фрагменти

Abstract

Књига коју читалац има у рукама садржи седам радова које је др Надежда Мосусова написала и све (осим једног) објавила у току последње две деценије. На овај начин Музиколошки институт САНУ, у којем је ауторка радила тридесет пет година, пролазећи кроз сва звања од асистента до научног саветника, жели да обележи 85-годишњицу њеног живота и пожели јој да настави своја истраживања активно и успешно као и до сада! Иако узак, избор текстова у овој књизи репрезентативан је за ауторкине главне области истраживања и методолошки приступ раду. У њеном музиколошком опусу доминирају радови посвећени српској музичкој сцени и њеним најзначајнијим представницима Петру Коњовићу и Стевану Христићу, при чему је пажња посвећена не само музичкој анализи појединачних опера и балета, већ и индивидуалном и ширем културном контексту њиховог настанка, сценског извођења и трајања на репертоару. Изванредно упућена у све детаље либретистичких и композиторских процедура примењених у разматраним остварењима, Мосусова ауторитативно пише о њиховим драматуршким концепцијама, узорима који су надахнули њихове ауторе при стварању, уметничким дометима, позицији у односу на сродна дела њихових савременика. Као што је и неопходно када се проучавају оперска и балетска остварења, она свестрано сагледава и њихов сценски живот, што подразумева залажење у подручја музичког извођаштва, режије, кореографије, сценографије и костимографије. Први рад, који је и најобимнији, „Српска музичка сцена (125 година Народног позоришта у Београду)”, представља синтетичку, сложену, а истовремено врло прегледну, сажету историју српског музичког позоришта у ширем смислу, од скромних почетака у првој половини 19. века, до високог професионализма из последњих година 20. века. Нарација води рачуна о континуитету збивања на подручју наше музичке сцене, задржавајући се на битним догађајима, како у области самог стваралаштва, тако и на плану успона извођачких могућности домаћих институција. Поред разматрања доприноса српских композитора опери и балету, прилог укључује и тумачења еволуције ставова директора оперских и балетских ансамбала, критичара и публике према овим жанровима. Значај деловања у нашој средини руских оперских и балетских уметника емигриралих из Совјетске Русије после револуције 1917. године, сагледан је свеобухватно и избалансирано, док су поједини специфични аспекти њихових богатих активности детаљније приказани у другим прилозима. Тако је у другом чланку у овој књизи, чији је наслов „Дјагиљевљеви Руски балети и балет на Балкану и другим европским земљама, 1920–1944” (на енглеском), Мосусова изложила резyлтате свог проучавања рада балетских играча, кореографа и сценографа из славне руске трупе, који су деловали у оним европским земљама које су биле без веће традиције у неговању ове уметности, а то су, поред балканских, биле и скандинавске и балтичке. На тај начин је допринела да се на европској културној мапи између два светска рата јаче истакне београдске балетска сцена која је достизала високе уметничке резултате захваљујући тим изванредним руским играчима и кореографима, међу којима су били Јелена Пољакова, Александар Фортунато, Нина Кирсанова, Фјодор Васиљев, Борис Књазев, Анатолије Жуковски и многи други. Мосусова је истражила и рад на подручју оперске режије Јурија Љвовича Ракитина, такође руског емигранта, познатог руског позоришног редитеља, глумца и педагога. У чланку разматра рецепцију сваке од његових режија седам опера, једне уметничке пантомиме и великог броја комада са музиком у Београду и Новом Саду. Једном од врхунаца српске музичке сцене, опери Коштана Петра Коњовића, посвећен је четврти рад у овој књизи. Као специјалиста за опус овог композитора, Мосусова пише текст у којем убедљиво указује на значај овог остварења, прати његову генезу све до три премијерна извођења у Загребу, Београду и Љубљани 1931. године, а коментарише и каснија извођења у земљи и иностранству. Драгоцене су и ауторкине оцене неких критичких осврта у штампи на ово Коњовићево дело. У прилогу „Кореографске интерпретације Охридске легенде Стевана Христића” Мосусова је посветила пажњу још једном истакнутом делу српске музичке сцене. Док је у својим ранијим студијама о овом балету писала првенствено о његовим музичким и драматуршким карактеристикама, овде је предузела да истражи један аспект који се односи на његов сценски живот. Ослањајући се на свој лични увид као гледаоца у више различитих поставки Охридске легенде у Београду, и узимајући у обзир сву релевантну литературу о кореографским реализацијама дела, Мосусова је изложила своје погледе на различите примењене приступе, у којима је уочила две основне тенденције – приближавање фолклору и удаљавање од њега. Критички се осврнула на оне поставке које произвољно тумаче садржај дела, без уважавања музичке партитуре. И у следећем чланку су балети са фолклорном потком предмет ауторкиног проучавања. На питање из наслова – „Да ли су фолклорни балети данас анахрони?” – одговара негативно, базирајући своју аргументацију, између осталог, и на великом успеху који је последњих деценија доживео балет Грк Зорба на музику Микиса Теодоракиса. Главни део рада посвећен је креативним стремљењима двоје Руса емиграната у међуратној Југославији, Маргарите Фроман и Александра Фортуната, да створе оригиналне балетске кораке засноване на традиционалним играчким елементима у домаћем фолклору. Посебна је заслуга Фортуната што је подстакао Стевана Христића да компонује балет Охридска легенда, указујући му на кореографски успех који је претходно остварила Маргарита Фроман, постављајући Лицитартско срце Крешимира Барановића у Загребу. У раду нису занемарени ни изузетни доприноси Нине Кирсанове и Анатолија Жуковског, који је био инспирисан радом истраживача народне игре, сестара Љубице и Данице Јанковић, као и играчице и кореографа Маге Магазиновић. Последњи прилог у књизи, „Утеловљење Косовског епа у српским операма и балетима друге половине 20. века” (на руском), скреће пажњу на три дела наших композитора које је привукла ова трагична нарација митског карактера, уграђена у темеље српског националног идентитета. То су две опере компоноване према драми Смрт мајке Југовића Иве Војновића – Отаџбина Петра Коњовића и опера Душана Радића истог наслова као драмски предложак – и балет Косовка девојка Витомира Трифуновића. Ауторка наводи и интересантан податак да је двадесетих година прошлог века руски композитор емигрант, Владимир Нелидов, написао оперу Смрт мајке Југовића чија је партитура, по свему судећи, изгубљена. Књига Надежде Мосусове о српској музичкој сцени садржајна је, богата подацима до којих обично није лако доћи, писана занимљиво, са умесно пласираним личним ставовима. Биће без сумње корисна не само колегама музиколозима и театролозима, већ и ширем кругу љубитеља опере и балета.