The Ideology of Moderated Modernism in Serbian Music and Musicology

Abstract

The term ‘moderated modernism’ has been current for quite some time in Serbian music historiography, but there have been only a few attempts to define it. I shall try to define the term, introduce some of its key concepts and features and demonstrate its applicability. Although moderated modernism was an international phenomenon which had divergent manifestations in various periods before and after the Second World War throughout Europe, my aim is to focus on the period between the decline of Socialist Realism and the ascent of post-modernism (roughly 1950 to 1980) in socialist Serbia, and to discuss the discourses and ideologies surrounding moderated modernism then and there.

Велики број музичких остварења насталих у Србији у периоду између 1950. и 1980. може се означити оксимороном умерени модернизам, који денотира политички неутралан, друштвено прихватљив, пријемчив и непроблематичан тип модерног уметничког израза. Његове основне карактеристике јесу: склоност уметника ка помирењу авангардних и традиционалних, интернационалних и регионалних тенденција и вредности; уверење да композитори треба да теже иновацијама, али не по цену одбацивања традиционалних изражајних средстава; схватање да је постепено увођење нових техника пожељније од наглог прекида са прошлошћу. Разлози за овакве ставове су како техничке, тако и идеолошке природе. Поред умереног модернизма, у употреби су и бројни сродни изрази: умерени мејнстрим, умерено савремени проседе, умерени идиом, социјалистички естетизам, академски модернизам, темперовани модернизам, хуманистичка традиција, средњи пут, конзервативни модернизам, политички коректна уметност, итд. При одређивању музичких карактеристика умереног модернизма, установили смо да су у српској послератној музици била заступљене четири релативно независне тенденције (нео-експресионизам, нео-класицизам, неосредњовековни модел и локална авангарда). Мада су неке од ових струја биле “модерније” од других (односно сразмера “иновативних” и “традиционалних” компоненти се разликовала од случаја до случаја), заједничке су им одлике: еклектичност, релативно кашњење у асимилацији нових тенденција у односу на шири европски контекст, релативна “новост” тих тенденција, као и оклевање да се предузме радикална и организована уметничка револуција. Умерени модернисти никада нису извели дефинитиван отклон од традиције, нити дестабилизовали постојеће институције музичког живота Србије. Испитивање критичке рецепције умереног модернизма у Србији, али и у ширем европском контексту, показало је да се евалуација овог стила и његових појединачних продуката може вршити тек када се узму у обзир како технички и идеолошки ниво музичког дискурса, тако и други дискурси који утичу на формирање света уметности у датом друштву. У том смислу, умерени модернизам се указао као веома користан конструкт за анализирање како политичких идеологија и њиховог дејства на уметност, тако и уметничких идеологија и њиховог повратног утицаја на друштво у којем настају.