Arhai's Balkan Folktronica: Serbian Ethno Music Reimagined for British Market

Abstract

This article focuses on Serbian composer Jovana Backović and her band/project Arhai, founded in Belgrade in 1998. The central argument is that Arhai made a transition from being regarded a part of the Serbian ethno music scene (which flourished during the 1990s and 2000s) to becoming a part of the global world music scene, after Jovana Backović moved from her native Serbia to the United Kingdom to pursue an international career. This move did not imply a fundamental change of her musical style, but a change of cultural context and market conditions that, in turn, affected her cultural identity.

Архаи је животни пројекат српске композиторке Јоване Бацковић (рођене 1980. године). Истоимени бенд је основала 1998. године у Београду, вођена жељом да изводи традиционалну музику у савременим аранжманима. У својој првој, београдској ‘инкарнацији’, бенд је окупио десет музичара, претходно активних у доменима традиционалне, класичне, џез и рок музике. Године 2008. Јована Бацковић је уписала докторске студије из електронске музикe на Универзитету Источне Енглеске (University of East Anglia) у граду Норвичу (Norwich) и преселила се у Велику Британију. У Норвичу је упознала гитаристу Адријана Ливера (Adrian Lever), са којим је реактивирала Архаи; ова друга, британска инкарнација бенда је ускоро наставила делатност у престоници Уједињеног Краљевства, Лондону. Централна теза мог текста јесте да је бенд Архаи, у Србији посматран као део локалне етно сцене, веома популарне од краја деведесетих година XX века до данас, преласком у Велику Британију постао део глобалне world music сцене и своју делатност прилагодио новим тржишним условима, као и новој публици. У тексту најпре разматрам бројне недоумице око одређења појмова етно музика и world music, како у српским тако и у глобалним оквирима. Указујем на проблематичност ових термина (који су првенствено настали као комерцијално-маркетиншке одреднице, а затим прерасли у сложене културолошке конструкте) и на бројне тачке преклапања између њих. Увидом у опсежну литературу закључујем да српски етномузиколози и теоретичари културе имају различита и често опречна мишљења о саодносу ових феномена, те да не постоји консензус око критеријума за жанровско разграничавање, као ни око тога који се извођачи могу сврстати у један или други табор. Заступам тезу да при покушају разграничења не смемо узети у обзир само музичке карактеристике ових жанрова, већ да се мора сагледати целокупан културни контекст, као и функција коју поједини музички жанрови задобијају у њему. Након теоријских разматрања, анализирам два досад објављена албума групе Архаи, Mysterion (2006, ПГП РТС, Београд) и Eastern Roads (2013, Лондон). Разматрам бројне разлике између ових издања, које се огледају у инструментаријуму, аранжманима, географској ширини захвата у фолклорни материјал, односу према имагинарном Оријенту и, уопште, начинима на које је традиција посредована и реинтерпретирана у другачијим тржишним условима. Ипак, уочавам и известан континуитет између два издања, оличен како у препознатљивом гласу Јоване Бацковић, тако и у чињеници да је, у обе своје инкарнације, српској и британској, бенд Архаи представио хибрид „аутентичних” (мада комодификованих) фолклорних музичких пракси са просторȃ имагинарног Балкана (и изван њега) и других, већ по себи хибридних стилова, као што су Latin jazz, fusion jazz (jazz rock), worldbeat, art rock, synth pop,trip hop и други. Јована Бацковић проналази извесне заједничке деноминаторе за све ове, наизглед разнородне музичке правце (на пример: константно варирање као основни обликотворни принцип; примену остинатних фигура и мело-ритмичких модела – рифова; педалне, бордунске хармоније и текстуре; пентатонске и друге модалне системе; избегавање решења типичних за западноевропску класичну хармонију и сл.) и на тај начин остварује убедљиву и кохерентну синтезу.