Прилози биографском речнику српских музичара
Contributions aux biographies des musiciens Serbes
Book (Published version)
Metadata
Show full item recordAbstract
„Прилози биографском речнику" Владимира Р. Ђорђевића претстављају плод дугогодишњег брижљивог рада овог аутора, првог међу српским музичарима који се заинтересовао за домаћу музичку прошлост. Пишчева првобитна намера била је да биографије музичара објављује појединачно у свескама „Музичког гласника", часописа који је излазио 1922. године под уредништвом Петра Крстића, као орган Подружине југословенских музичара. Уз прву биографију, која је била штампана у првом броју, и која је отварала рубрику „Оглед биографског речника наших музичара", Ђорђевић је дао увод из којега се може видети и начин његова рада и став овога аутора према свом делу: „Под овим насловом почињемо серију кратких биографија наших музичара. Намера нам је да ту буду изнесени кратки биографски подаци и списак радова свију наших људи, који су, ма и најмање, допринели развитку музике код нас. Испод сваке биографије биће назначена литература у којој се налазе подаци о поменутој личности. На сваки начин да ће у овом нашем „О...гледу" бити и празнина у биографским подацима и непотпуности у литератури. Да би посао био савршен, ми молимо свакога ко нађе погрешака у подацима и непотпуности у библиографији радова или ко зна још што у литератури о дотичној личности, да нам то јави. Све што од кога будемо добили ми ћемо штампати под засебним заглавл3ем „Допуне огледу биографског речника наших музичара".
Из низа спремљених биографија тада је објављено, у дванаест бројева, петнаест биографија, и то: Иванишевића, Пачуа, Топаловића, Максимовића, Миловука, Ст. Николића, Чижека, Јосифа и Антонија Вовеса, Бајића, Толингера, Доубека и Јосифа
и Богумила Свободе. Свакако да је Ђорђевићева намера била дацео свој рукопис објави, али како „Музички гласник" после годину дана није даље излазио, то је било прекинуто и објављивање биографија. У овом низу биографија само је још биографија Даворина Јенка била објављена („Св. Цецилија", Загреб, бр. 1, год. 1936), остало је све, по Ђорђевићевој смрти, затечено у рукопису.
Већ три речи у самом првобитном наслову указују нам на садржину и врсту којој дело припада. Ђорђевић је писао „оглед", а не историју музике; тиме је хтео да потстакне на посао ове врсте и друге и да уствари пружи не систематски и не хронолошки утврђену грађу за обраду тога материјала. Ђорђевић је писао о „нашим" музичарима; тиме је хтео да обухвати и све оне многобројне музичке трудбенике изван Србије, па и изван
Југославије, који су — нарочито Чеси — својим радом на нашој територији били заслужни за музички развој у Срба. Најзад Ђорђевић је писао „музичари", што значи да није у свом речнику захватио само композиторе, нити само оне најзначајније, него и учитеље музике, хоровође и остале раднике на музичкој култури. Како карактер и садржина овог материјала одговара прилозима за обогаћење једне крупније материје, а наведене композиције имају претежно обележје српске народне уметности, то смо при редиговању овог рукописа сматрали да материјалу највише одговара наслов „Прилози биографском речнику српских музичара".
Да дело писац није био дефинитивно спремио за штампу, нити да се држао историског следа види се по томе што уопште није обрадио зачетника српске музичке културе Јосифа Шлезингера, што је оставио тек у набаченим скицама најкрупнија музичка имена ХIХ века Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића и творца српске опере Станислава Биничког, што није обрадио музичку делатност многих мање значајнијих композитора али ипак важних у развоју наше музичке културе, као Алојза Калауза, Фрању Гала, Ернеста Лањија, Евгенија Стојановића, Петра Кранчевића, Стевана Марковића, Косту Маринковића, Марка Нешића,
Александра Џимића, Спиридона Јововића, Алексу Шантића, Јована Грчића и још многе друге.
При редиговању и спремању овог дела за штампу поступили смо на тај начин што смо објавили само оне биографије које су сасвим довршене или оне које се уз извесну допуну и исправку могу сматрати довршеним. Изоставили смо такође биографије неколиких живих аутора, с обзиром на то да'се Ђорђевићев рад зауставља далеко испред потоњег живота и стварања тих композитора, рко 1920 године, па према томе даје сасвим непотпуну
слику тих стваралаца.
У целини, дело има нејединствен карактер. Док су поједине биографије дате опширно, са извесним критичким судом о деловању третираног аутора па чак и са личним описима, дотле су на другим местима суво набројана, и то често веома детаљно, службена кретања, плате, одликовања и др.; то је настало отуда што је Ђорђевић, у недостатку литературе, за многе узимао податке из њихових службеничких листова. Схвативши овај рукопис као грађу, ми нисмо тежили за уједначењвм стила у њему и стога је он у том погледу остао онакав какав је у оригиналу. Али зато се морамо ипак оградити од формулација и судова какви су на пример они да је „Топаловић успео да уђе у ред наших музичких великана" или да су „сви Јенкови музички радови по садржини и по форми беспрекорни" или да је „од свих странаца који су радили на нашој музици ...Гвидо Хавлас један од највећих, а можда и највећи". Ђорђевић је имао критичко мерило које полази од становишта и степена развоја наше музике у времену двадесетих година овога века па чак и пре Првог светског рата; данас, међутим, када се наше музичко стваралаштво знатно обогатило не само у композиционо-техничком погледу него и у естетском, а нарочито идејном, критички суд о деловању ранијих композитора морао би — уза сав дужни пијетет и поштовање према њима као оснивачима наше музичке културе — да буде трезвенији и научнији.
У овоме делу постоји несразмера и у дужини текстова посвећених појединим музичарима; то се да објаснити не само већим обиљем литературе до које је, за појединце, Ђорђевић могао доћи (Морфидис, Чижек) него и ауторовим очигледно личним симпатијама према извесним лицима које је познавао (Јосиф Це).
У Ђорђевићевом оригиналу личности следе по реду који није ни хронолошки ни азбучни. Ми смо његов материјал средили по азбучном реду презимена; на тај начин ово дело постаје практични приручник за упознавање личности наших музичара прошлости.
Редакторове допуне и исправке Ђорђевићевог текста донесене су у петиту, остало је оригинални текст.
Ђорђевић је у овај речник унео низ људи који су, сваки према својим моћима и способностима, а према задацима који су се онда постављали и идеологији која је онда владала, дали најбоље што су знали и умели. То су већинбм скромни трудбеници у музичком занату али исто тако добронамерни и условљени у своме раду одређеним друштвеним околностима као и њихов биограф. То су први градитељи оне основе на којој наша савремена музика почива и о којима наша историја музике мора увек да води рачуна. Ђорђевић је учинио крупну услугу нашој музичкој култури тиме што је ова имена спасао од заборава и помогао потоњим истраживачима српске музичке историје у њиховом раду.
Keywords:
биографски речник / биографије музичара / Србија / biographies of musicians / Serbia / biographical lexiconSource:
1950Publisher:
- Београд : Научна књига
Note:
- Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 169. Музиколошки институт ; књ. 1
Collections
Institution/Community
Музиколошки институт САНУ / Institute of Musicology SASATY - BOOK AU - Ђорђевић, Владимир Р. PY - 1950 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3494 AB - „Прилози биографском речнику" Владимира Р. Ђорђевића претстављају плод дугогодишњег брижљивог рада овог аутора, првог међу српским музичарима који се заинтересовао за домаћу музичку прошлост. Пишчева првобитна намера била је да биографије музичара објављује појединачно у свескама „Музичког гласника", часописа који је излазио 1922. године под уредништвом Петра Крстића, као орган Подружине југословенских музичара. Уз прву биографију, која је била штампана у првом броју, и која је отварала рубрику „Оглед биографског речника наших музичара", Ђорђевић је дао увод из којега се може видети и начин његова рада и став овога аутора према свом делу: „Под овим насловом почињемо серију кратких биографија наших музичара. Намера нам је да ту буду изнесени кратки биографски подаци и списак радова свију наших људи, који су, ма и најмање, допринели развитку музике код нас. Испод сваке биографије биће назначена литература у којој се налазе подаци о поменутој личности. На сваки начин да ће у овом нашем „Огледу" бити и празнина у биографским подацима и непотпуности у литератури. Да би посао био савршен, ми молимо свакога ко нађе погрешака у подацима и непотпуности у библиографији радова или ко зна још што у литератури о дотичној личности, да нам то јави. Све што од кога будемо добили ми ћемо штампати под засебним заглавл3ем „Допуне огледу биографског речника наших музичара". Из низа спремљених биографија тада је објављено, у дванаест бројева, петнаест биографија, и то: Иванишевића, Пачуа, Топаловића, Максимовића, Миловука, Ст. Николића, Чижека, Јосифа и Антонија Вовеса, Бајића, Толингера, Доубека и Јосифа и Богумила Свободе. Свакако да је Ђорђевићева намера била дацео свој рукопис објави, али како „Музички гласник" после годину дана није даље излазио, то је било прекинуто и објављивање биографија. У овом низу биографија само је још биографија Даворина Јенка била објављена („Св. Цецилија", Загреб, бр. 1, год. 1936), остало је све, по Ђорђевићевој смрти, затечено у рукопису. Већ три речи у самом првобитном наслову указују нам на садржину и врсту којој дело припада. Ђорђевић је писао „оглед", а не историју музике; тиме је хтео да потстакне на посао ове врсте и друге и да уствари пружи не систематски и не хронолошки утврђену грађу за обраду тога материјала. Ђорђевић је писао о „нашим" музичарима; тиме је хтео да обухвати и све оне многобројне музичке трудбенике изван Србије, па и изван Југославије, који су — нарочито Чеси — својим радом на нашој територији били заслужни за музички развој у Срба. Најзад Ђорђевић је писао „музичари", што значи да није у свом речнику захватио само композиторе, нити само оне најзначајније, него и учитеље музике, хоровође и остале раднике на музичкој култури. Како карактер и садржина овог материјала одговара прилозима за обогаћење једне крупније материје, а наведене композиције имају претежно обележје српске народне уметности, то смо при редиговању овог рукописа сматрали да материјалу највише одговара наслов „Прилози биографском речнику српских музичара". Да дело писац није био дефинитивно спремио за штампу, нити да се држао историског следа види се по томе што уопште није обрадио зачетника српске музичке културе Јосифа Шлезингера, што је оставио тек у набаченим скицама најкрупнија музичка имена ХIХ века Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића и творца српске опере Станислава Биничког, што није обрадио музичку делатност многих мање значајнијих композитора али ипак важних у развоју наше музичке културе, као Алојза Калауза, Фрању Гала, Ернеста Лањија, Евгенија Стојановића, Петра Кранчевића, Стевана Марковића, Косту Маринковића, Марка Нешића, Александра Џимића, Спиридона Јововића, Алексу Шантића, Јована Грчића и још многе друге. При редиговању и спремању овог дела за штампу поступили смо на тај начин што смо објавили само оне биографије које су сасвим довршене или оне које се уз извесну допуну и исправку могу сматрати довршеним. Изоставили смо такође биографије неколиких живих аутора, с обзиром на то да'се Ђорђевићев рад зауставља далеко испред потоњег живота и стварања тих композитора, рко 1920 године, па према томе даје сасвим непотпуну слику тих стваралаца. У целини, дело има нејединствен карактер. Док су поједине биографије дате опширно, са извесним критичким судом о деловању третираног аутора па чак и са личним описима, дотле су на другим местима суво набројана, и то често веома детаљно, службена кретања, плате, одликовања и др.; то је настало отуда што је Ђорђевић, у недостатку литературе, за многе узимао податке из њихових службеничких листова. Схвативши овај рукопис као грађу, ми нисмо тежили за уједначењвм стила у њему и стога је он у том погледу остао онакав какав је у оригиналу. Али зато се морамо ипак оградити од формулација и судова какви су на пример они да је „Топаловић успео да уђе у ред наших музичких великана" или да су „сви Јенкови музички радови по садржини и по форми беспрекорни" или да је „од свих странаца који су радили на нашој музици ...Гвидо Хавлас један од највећих, а можда и највећи". Ђорђевић је имао критичко мерило које полази од становишта и степена развоја наше музике у времену двадесетих година овога века па чак и пре Првог светског рата; данас, међутим, када се наше музичко стваралаштво знатно обогатило не само у композиционо-техничком погледу него и у естетском, а нарочито идејном, критички суд о деловању ранијих композитора морао би — уза сав дужни пијетет и поштовање према њима као оснивачима наше музичке културе — да буде трезвенији и научнији. У овоме делу постоји несразмера и у дужини текстова посвећених појединим музичарима; то се да објаснити не само већим обиљем литературе до које је, за појединце, Ђорђевић могао доћи (Морфидис, Чижек) него и ауторовим очигледно личним симпатијама према извесним лицима које је познавао (Јосиф Це). У Ђорђевићевом оригиналу личности следе по реду који није ни хронолошки ни азбучни. Ми смо његов материјал средили по азбучном реду презимена; на тај начин ово дело постаје практични приручник за упознавање личности наших музичара прошлости. Редакторове допуне и исправке Ђорђевићевог текста донесене су у петиту, остало је оригинални текст. Ђорђевић је у овај речник унео низ људи који су, сваки према својим моћима и способностима, а према задацима који су се онда постављали и идеологији која је онда владала, дали најбоље што су знали и умели. То су већинбм скромни трудбеници у музичком занату али исто тако добронамерни и условљени у своме раду одређеним друштвеним околностима као и њихов биограф. То су први градитељи оне основе на којој наша савремена музика почива и о којима наша историја музике мора увек да води рачуна. Ђорђевић је учинио крупну услугу нашој музичкој култури тиме што је ова имена спасао од заборава и помогао потоњим истраживачима српске музичке историје у њиховом раду. PB - Београд : Научна књига T1 - Прилози биографском речнику српских музичара T1 - Contributions aux biographies des musiciens Serbes UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3494 ER -
@book{ author = "Ђорђевић, Владимир Р.", year = "1950", abstract = "„Прилози биографском речнику" Владимира Р. Ђорђевића претстављају плод дугогодишњег брижљивог рада овог аутора, првог међу српским музичарима који се заинтересовао за домаћу музичку прошлост. Пишчева првобитна намера била је да биографије музичара објављује појединачно у свескама „Музичког гласника", часописа који је излазио 1922. године под уредништвом Петра Крстића, као орган Подружине југословенских музичара. Уз прву биографију, која је била штампана у првом броју, и која је отварала рубрику „Оглед биографског речника наших музичара", Ђорђевић је дао увод из којега се може видети и начин његова рада и став овога аутора према свом делу: „Под овим насловом почињемо серију кратких биографија наших музичара. Намера нам је да ту буду изнесени кратки биографски подаци и списак радова свију наших људи, који су, ма и најмање, допринели развитку музике код нас. Испод сваке биографије биће назначена литература у којој се налазе подаци о поменутој личности. На сваки начин да ће у овом нашем „Огледу" бити и празнина у биографским подацима и непотпуности у литератури. Да би посао био савршен, ми молимо свакога ко нађе погрешака у подацима и непотпуности у библиографији радова или ко зна још што у литератури о дотичној личности, да нам то јави. Све што од кога будемо добили ми ћемо штампати под засебним заглавл3ем „Допуне огледу биографског речника наших музичара". Из низа спремљених биографија тада је објављено, у дванаест бројева, петнаест биографија, и то: Иванишевића, Пачуа, Топаловића, Максимовића, Миловука, Ст. Николића, Чижека, Јосифа и Антонија Вовеса, Бајића, Толингера, Доубека и Јосифа и Богумила Свободе. Свакако да је Ђорђевићева намера била дацео свој рукопис објави, али како „Музички гласник" после годину дана није даље излазио, то је било прекинуто и објављивање биографија. У овом низу биографија само је још биографија Даворина Јенка била објављена („Св. Цецилија", Загреб, бр. 1, год. 1936), остало је све, по Ђорђевићевој смрти, затечено у рукопису. Већ три речи у самом првобитном наслову указују нам на садржину и врсту којој дело припада. Ђорђевић је писао „оглед", а не историју музике; тиме је хтео да потстакне на посао ове врсте и друге и да уствари пружи не систематски и не хронолошки утврђену грађу за обраду тога материјала. Ђорђевић је писао о „нашим" музичарима; тиме је хтео да обухвати и све оне многобројне музичке трудбенике изван Србије, па и изван Југославије, који су — нарочито Чеси — својим радом на нашој територији били заслужни за музички развој у Срба. Најзад Ђорђевић је писао „музичари", што значи да није у свом речнику захватио само композиторе, нити само оне најзначајније, него и учитеље музике, хоровође и остале раднике на музичкој култури. Како карактер и садржина овог материјала одговара прилозима за обогаћење једне крупније материје, а наведене композиције имају претежно обележје српске народне уметности, то смо при редиговању овог рукописа сматрали да материјалу највише одговара наслов „Прилози биографском речнику српских музичара". Да дело писац није био дефинитивно спремио за штампу, нити да се држао историског следа види се по томе што уопште није обрадио зачетника српске музичке културе Јосифа Шлезингера, што је оставио тек у набаченим скицама најкрупнија музичка имена ХIХ века Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића и творца српске опере Станислава Биничког, што није обрадио музичку делатност многих мање значајнијих композитора али ипак важних у развоју наше музичке културе, као Алојза Калауза, Фрању Гала, Ернеста Лањија, Евгенија Стојановића, Петра Кранчевића, Стевана Марковића, Косту Маринковића, Марка Нешића, Александра Џимића, Спиридона Јововића, Алексу Шантића, Јована Грчића и још многе друге. При редиговању и спремању овог дела за штампу поступили смо на тај начин што смо објавили само оне биографије које су сасвим довршене или оне које се уз извесну допуну и исправку могу сматрати довршеним. Изоставили смо такође биографије неколиких живих аутора, с обзиром на то да'се Ђорђевићев рад зауставља далеко испред потоњег живота и стварања тих композитора, рко 1920 године, па према томе даје сасвим непотпуну слику тих стваралаца. У целини, дело има нејединствен карактер. Док су поједине биографије дате опширно, са извесним критичким судом о деловању третираног аутора па чак и са личним описима, дотле су на другим местима суво набројана, и то често веома детаљно, службена кретања, плате, одликовања и др.; то је настало отуда што је Ђорђевић, у недостатку литературе, за многе узимао податке из њихових службеничких листова. Схвативши овај рукопис као грађу, ми нисмо тежили за уједначењвм стила у њему и стога је он у том погледу остао онакав какав је у оригиналу. Али зато се морамо ипак оградити од формулација и судова какви су на пример они да је „Топаловић успео да уђе у ред наших музичких великана" или да су „сви Јенкови музички радови по садржини и по форми беспрекорни" или да је „од свих странаца који су радили на нашој музици ...Гвидо Хавлас један од највећих, а можда и највећи". Ђорђевић је имао критичко мерило које полази од становишта и степена развоја наше музике у времену двадесетих година овога века па чак и пре Првог светског рата; данас, међутим, када се наше музичко стваралаштво знатно обогатило не само у композиционо-техничком погледу него и у естетском, а нарочито идејном, критички суд о деловању ранијих композитора морао би — уза сав дужни пијетет и поштовање према њима као оснивачима наше музичке културе — да буде трезвенији и научнији. У овоме делу постоји несразмера и у дужини текстова посвећених појединим музичарима; то се да објаснити не само већим обиљем литературе до које је, за појединце, Ђорђевић могао доћи (Морфидис, Чижек) него и ауторовим очигледно личним симпатијама према извесним лицима које је познавао (Јосиф Це). У Ђорђевићевом оригиналу личности следе по реду који није ни хронолошки ни азбучни. Ми смо његов материјал средили по азбучном реду презимена; на тај начин ово дело постаје практични приручник за упознавање личности наших музичара прошлости. Редакторове допуне и исправке Ђорђевићевог текста донесене су у петиту, остало је оригинални текст. Ђорђевић је у овај речник унео низ људи који су, сваки према својим моћима и способностима, а према задацима који су се онда постављали и идеологији која је онда владала, дали најбоље што су знали и умели. То су већинбм скромни трудбеници у музичком занату али исто тако добронамерни и условљени у своме раду одређеним друштвеним околностима као и њихов биограф. То су први градитељи оне основе на којој наша савремена музика почива и о којима наша историја музике мора увек да води рачуна. Ђорђевић је учинио крупну услугу нашој музичкој култури тиме што је ова имена спасао од заборава и помогао потоњим истраживачима српске музичке историје у њиховом раду.", publisher = "Београд : Научна књига", title = "Прилози биографском речнику српских музичара, Contributions aux biographies des musiciens Serbes", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3494" }
Ђорђевић, В. Р.. (1950). Прилози биографском речнику српских музичара. Београд : Научна књига.. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3494
Ђорђевић ВР. Прилози биографском речнику српских музичара. 1950;. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3494 .
Ђорђевић, Владимир Р., "Прилози биографском речнику српских музичара" (1950), https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3494 .