Антитеза и антонимия - на материале сербских пословиц

Abstract

Tekst poslovicy podhodit dlja analiza antonimii, poskol'ku ëkspliciruet ponjatijnuju oppoziciju. Leksičeskaja antonimija predstavljaet soboj odin iz vidov antitezy v poslovicah; oni obe vyražajut mehanizmy kategorizacii predmetov i osmyslenija mira v sootvetstvii s dominirujuščimi stereotipami i pragmatičeskoj (ëtičeskoj, normativnoj, vospitatel'noj) orientaciej govorjaščih.

U radu se analiziraju antiteza i antonimija na korpusu klasičnih zbirki srpskih poslovica - zbirke Vuka Karadžića (Karadžić 1972) i Starog zbornika srpskih poslovica A. Hilferdinga (1868). Tekst poslovica eksplicitno suprotstavlja pojmove, te je pogodan za proučavanje raznih vidova antonimije kvaziantonimije i drugih odnosa suprotnosti, kao i sposobnosti njihovog leksičkog izražavanja. Lekseme koje u jezičkom sistemu označavaju suprotne pojmove mogu biti povezane različitim odnosima: to mogu biti klasični antonimi (dobro-zlo, lako-teško), ali mogu imati i složeniji karakter, te njihova semantička veza ne mora biti podvedena pod strogi pojam leksičkih antonima (npr. majka-maćeha, vuk-brat, mleko-voda). Leksička antonimija proizilazi najčešće iz paradigmatskih odnosa i oslanja se na semantička svojstva suprotstavljenih reči, dok su sintagmatski odnosi u drugom planu. Svojstvo antonimije prisutno je u poslovicama najčešće kod glagolskih leksema, prevashodno u primerima tvorbe glagola po antonimskom prefiksalnom modelu (doći-proći, zaći-izaći). Posebnu grupu glagolskih antonima čine tzv. konverzivi: kupiti-prodati, davati-primati. Većinu primera ne čini opštepriznati tip antonima, niti su oni uvek zasnovani na opoziciji osnovnih obeležja, već se antonimija često bazira na drugostepenim ili perifernim obeležjima. Tekstovi poslovica imaju pragmatičnu funkciju utvrđivanja normi i normativnih vrednosti, pa je česta antonimičnost između reči i dela (govoriti-raditi), spoljašnjeg i unutrašnjeg, fizičkog i duhovnog, željenog i mogućeg (hteti i moći) itd. Suštinski predikativni karakter antitetičkih i antonimijskih odnosa ne ispoljava se samo u glagolskim opozicijama, nego i u imeničkoj antonimičnosti, kako predmetnoj, tako i apstraktnoj. Imenička antonimičnost javlja se kao suprotnost formalnih ili semantičkih deverbativa i deadjektivnih derivata (smeh-plač, život-smrt, dobro-zlo, mladost-starost) ili uvodi reči sa prostornim i vremenskim značenjem - parametričke opozicije (istok-zapad, jutro-veče). Lekseme se ne koriste u primarnom, predmetnom značenju, već kao manifestacija 'ideologema' i izražavaju apstraktna značenja. Antiteza može povezivati objekte i po principu metonimije ili sinegdohe (deo-celina). Većina poslovica zasniva se na dvema antitezama ili na više njih, iza kojih se skriva još neka, implicitna suprotnost. Leksička antonimija predstavlja jedan od vidova antiteze u poslovicama. Antonimija i antiteza služe kao mehanizmi kategorizacije predmeta i predstavljaju ispoljavanje sposobnosti osmišljavanja u skladu sa dominantnim stereotipima i pragmatičkom (etičkom, normativnom, vaspitnom) orijentacijom govornika.