Die 'Leipziger schule'. Zur geschichte der kirchenmusik Im 20. jahrhundert

Abstract

Auf die Initiative Karls Straubes ging die Gründung des Instituts für Kirchenmusik am Leipziger Konservatorium im Jahre 1921 zurück. Zusammen mit seinem Meisterschüler Günther Ramin gestaltete er über lange Jahre hinweg die Kirchenmusik in St. Thomas. Nach dem Ende des Ersten Weltkriegs gewann die Bach-Bewegung für den Protestantismus eine zentrale Bedeutung, zumal sich Leipzig als richtungsweisendes Zentrum profilierte und mit der 'Ära Straube-Ramin' eine 'Leipziger Schule' ausbildete. Obwohl Straube und Ramin nicht selbst komponierten, war insbesondere ihr Wirken am Konservatorium der Musik zu Leipzig wesentlich für die Bildung der 'Leipziger Schule' als Erneuerungsbewegung evangelischer Kirchenmusik. In dem Artikel wird das Schicksal dieser Bestrebungen und ihrer Protagonisten während der katastrophalen ökonomischen Umstände und des anwachsenden Nationalisozialismus analysiert.

Od XIX veka sve jače se nameće problem dihotomije autonomno-funkcionalno u crkvenoj muzici. Kao bez sumnje funkcionalna, crkvena muzika nije mogla da odgovori sve snažnijim zahtevima iz sfere umetničke muzike svog vremena, koja je, kao deo Kunstreligion, u jednom sekularizovanom svetu postala neka vrsta alternative tradicionalnim religijama. Zato se u katoličkoj crkvi krajem XIX veka propagirao cecilijanizam, dok je u protestantskoj crkvi traganje za 'pravim crkvenim stilom' bilo vidljivo još od XVIII veka. Taj proces je bio aktivan i početkom prošlog veka, kada je nastao pokret novog otkrivanja Baha (Bach-Bewegung), događaj od bitnog značaja za protestantizam, pa tako i za Lajpcig kao njegov centar. Najznačajnija figura 'Lajpciške škole' negovanja i obnavljanja protestantske muzike bio je Karl Štraube, koji je 1902. godine postao orguljaš u Crkvi Sv. Tome (kantor od 1918. godine, prvi koji nije bio i kompozitor), dok je sledeće godine preuzeo vođstvo u Bahovom udruženju. Na njegovu inicijativu osnovan je Institut za crkvenu muziku na Konzervatorijumu u Lajpcigu (1921), koji je kasnije prerastao u Crkveno-muzički institut evangelističko-protestantske crkve Saksonije. Štraubeov učenik Ginter Ramin bio je tokom celog međuratnog perioda njegov pouzdan saradnik u izvođenju raznovrsnih programa, čiji je vrhunac svake godine bilo izvođenje Bahove Pasije po Mateju. Posebna pažnja posvećivana je i staroj a cappella muzici, naročito delima Hajnriha Šica. Od ostalih značajnih profesora na tom institutu treba spomenuti i Gintera Rafaela, Johana Nepomuka Davida i Volfganga Fortnera. Neophodno je da se sve ovo angažovanje sagleda u okviru situacije u Nemačkoj i njene razrušene privrede posle Prvog svetskog rata, kada su plate zaposlenih na Konzervatorijumu bile iste kao za proletarijat. Štraube je morao da se uporno bori da bi spasao hor u vremenu inflacije, kao i da obezbedi saradnju s nekim orkestrom. Istrajavalo se u održavanju godišnjih Bahovih svečanosti, a povodom onih iz 1922. pisalo se: 'To je više od običnog festivala, jer svaki misleći posetilac nehotice oseća da je on izgrađen na osnovama nemačkog bića, neophodnih za naše jačanje.' Insistiranje na značaju Baha i Šica za obnovu protestanstske muzike ne može se odvojiti od njihovog uzdizanja kao nacionalnih kompozitora zaslužnih za prevlast nemačke muzike. Rečenica iz jedne izjave o crkvenoj muzici iz 1933. dobro oslikava duh vremena: 'Odbijamo da se našem narodu umesto nemačke evangelističke crkvene muzike ponudi kosmopolitska umetnost koja nije ukorenjena u našem tlu.' Zbog toga su aktivisti 'Lajpciške škole' oportunistički uspostavljali savezništvo sa nacionalsocijalistima - Štraube je bio član njihove stranke, a Ramin, mada je često nastupao na stranačkim skupovima, nije. Koliko su njih dvojica uticala na opstanak hora Crkve Sv. Tome za vreme nacista, odnosno da li se radilo o spasavanju ili dogovoru, danas nije lako proceniti.