Rumänische Komponisten zwischen den 'gemäßigten', den 'radikalen' Moderne und der Postmoderne

Abstract

Debatten um die Begriffe Tradition, Moderne, Avantgarde und Postmoderne, wie sie in der europäischen Exegese erscheinen, sind im rumänischen Raum nicht minder gegenwärtig. Die gemäßigte und die radikale Moderne sowie die Postmoderne werden in diesem Aufsatz auf ihre Verbindung zur Ideologie der rumänischen Musik untersucht. Zum einen werden zwei Richtungen derselben Generation beleuchtet: die "Moderierten" (P. Bentoiu W.G. Berger) und die "Radikalen" (Şt. Niculescu, A. Stroe, A. Vieru, T. Olah M. Marbe, D. Constantinescu). Zum anderen wird nachvollzogen, wie sich einige "Radikale" auf den "postmodernen" Weg begeben. Diese Kategorien sind selbstverständlich vom ideologischen Kontext des kommunistischen Rumänien geprägt.

Ideje modernizma i avangarde treba odrediti putem njihovog odnosa prema tradiciji, a kada je reč o rumunskoj muzici posle 1950, i prema zvaničnoj komunističkoj ideologiji. Istovremeno, ne sme se zaboraviti činjenica da su iste ideje modernizma i avangarde vremenom promenile smisao: pedesetih godina avangarda je bila sinonim za savremenu muziku, dok je devedesetih postala više "tradicija" eksperimenta. Stoga se modernizam u ovom kontekstu mora posmatrati na iznijansiran način. U cilju definisanja modernističkog stava, u studiji se citiraju ideje H. Danuzera (H. Danuser) o muzičkoj moderni i ukazuje se na razliku između umerene moderne i radikalne moderne. Ova tipologija je ilustrovana putem kritičkog i analitičkog osvrta na glavni tok rumunske muzike posle 1950. U tom pogledu, može se uočiti kako dve različite struje - umerena i radikalna, potiču od jedne, glavne figure rumunske muzike naime od Đorđa Eneskua. Umereni kompozitori kao što su Paskal Bentoiu (Pascal Bentoiu, *1927) i Vilhelm Georg Berger (Wilhelm Georg Berger, 1929-1993) dosledno su pisali muziku baziranu na ideji traženja novog izraza u okviru starih tehnika i razvili su bogate harmonske strukture dobrog zvučanja. S druge strane, radikalni kompozitori izumeli su tehnike, ili su, na osoben način - uz mnogo upliva matematike - transformisali postojeća sredstva Stefan Nikulesku (Stefan Niculescu,*1927) teorijski je postavio i primenio heterofoniju, Anatol Vieru (Anatol Vieru, 1926-1998) je reformulisao modalnu teoriju i otkrio muzičke forme kao što su "sito", "ekran", "psalmi", Aurel Stroe (Aurel Stroe, 1932) je u komponovanju primenio teoriju klasa i teoriju morfogeneze, povezujući ih sa različitim sistemima štimovanja, Dan Konstantinesku (Dan Constantinescu, 1931-1993) je ostvario sinergiju serijalizma i aleatorike, Mirjam Marbe (Miriam Marbe, 1931-1997) je razvila teoriju cikličnog vremena u vezi sa konceptom improvizacije, Tiberiu Olah (Tiberiu Olah, 1928-2002) je produbio "poli-" dimenziju muzike od polifonije do poliheterofonije. Šta postmoderna muzika znači zavisi, međutim, od ugla posmatranja. U studiji se citiraju neke od definicija Lea Samame (Leo Samama), Hermana Danuzera, Stefana Nikuleskua, Anatola Vierua, Andžeja Hlopeckog (Andrzej Chlopecki). Autor studije posmatra postmodernu kao izraz istorijske svesti i proučava neke od njenih aspekata kod kompozitora iste generacije u rumunskoj muzici. Postaje jasno da su se ranih sedamdesetih godina pojedini radikalni kompozitora pomerili u pravcu postmoderne upravo posle političkih događanja 1968. godine, i to kako u zapadnoj tako i u istočnoj Evropi, mada su fundamenti za ovaj stav bili veoma različiti. Rad se bavi nekim od označitelja muzičke postmoderne: citat, kolaž, emancipacija konsonance, pluralističan i tolerantan diskurs "prijateljskog" stava prema muzičkoj prošlosti.