Texture et matériau dans la pensée musicale contemporaine

Abstract

Le mot texture désigne, selon la définition du dictionnaire Robert, la disposition des fils d'une chose tissée, s'appliquant tout naturellement aux principles du tissage et, par extension, peut concerner l'arrangement d' éléments sonores. Dans le vocabulaire musical, le terme "texture" est peu fréquent et le plus souvent ignoré par les dictionnaires spécialisés; cette notion occupe pourtant une place déterminante dans la réflexion d'un grand nombre de compositeurs depuis les années cinquante. Permettant d'envisager notamment sous un angle nouveau les questions du timbre et la conception de l'écriture orchestrale, elle sera envisagée successivement dans des œuvres de Ligeti, Lutoslawski, Brown, Carter, Feldman et à travers la démarche électro-acoustique

Pojam teksture se u osnovnom značenju odnosi na raspored niti u tkanini, pa se po analogiji primenjuje na organizaciju zvučnih elemenata u muzici. Od sredine 20. veka ovaj pojam počinje da zauzima značajno mesto u razmišljanju velikog broja kompozitora. Analizom teksture moguće je načiniti otklon od shematičnog prilaza zvuku (tj. prema klasičnim parametrima visine intenziteta, trajanja i tembra), pa ostvariti celovitije razmatranje akustičkog fenomena kao mesta ukrštanja činilaca gustine, instrumentalne boje, pokreta u prostoru, ritmičke konfiguracije, registra. Na taj način se može iz novog ugla sagledati tembr i koncepcija orkestarskog pisma kod Ligetija, Lutoslavskog, Brauna, Kartera i Feldmana. Za Ligetija je struktura diferencirana celina čiji se elementi mogu razdvojiti jedni od drugih i koja je rezultat međusobnih delovanja njenih sitnih sastavnih delova, dok pod teksturom razume homogeniji kompleks koji je manje artikulisan i u kome se njegovi elementi skoro potpuno rastvaraju. Iz takvog shvatanja proističe Ligetijev stav da se strukture mogu analizirati prema svojim sastavnim delovima, dok se teksture moraju opisivati globalno, uzimajući u obzir njihove statističke karakteristike. Uočava se da kompozitori koji imaju iskustvo sa serijalizmom počinju da u svoje refleksije o strukturi uključuju problematiku teksture upravo onda kada tehnika grupa počinje da zamenjuje punktualizam. U tom smislu bi trebalo uporediti prvu i drugu svesku Struktura Pjera Buleza ili Tačke i Grupe Karlhajnca Štokhauzena. Za mnoge kompozitore, kao i za Ligetija, rad sa elektro-akustičkom muzikom je predstavljao katalizator za tretiranje akustičkih "činjenica" na sveobuhvatniji, organskiji način. Eliot Karter spada u kompozitore koji ispoljavaju izvesnu rezervu prema pojmu teksture, jer se njenim prenaglašavanjem rizikuje da se suviše skrene pažnja na zvučne efekte na račun vremenske dimenzije koja je za njega bitna. Ipak, on prihvata pojam teksture onda kada mu ona pomaže da njome kanališe zvučne energije sa kojima radi i kada mu obezbeđuje neophodna uporišta za auditivnu percepciju dela. U nekim delima Mortona Feldmana iz 1970-ih i 1980-ih godina može se zapaziti korespondencija između tekstura i pojma tkanja s kojim su povezane.