Alfred Schnittke: Künstlerische Identität oder (Post) moderne Mythologie?

Abstract

Die grundlegende Frage der Identität auf allen Ebenen - nationaler religiöser, sozialpolitischer, kultureller, existentieller Natur -, die das ganze Schaffen Schnittkes voraussetzt findet ihre Antwort in der von Schnittke entwickelten polystilistischen Methode. Nach dieser Methode gibt es zwei Arten der Beziehung zur Tradition: das Zitaten- und das Allusionsprinzip. Die Polystilistik wird zum Ausdruck Schnittkes künstlerischen Weltanschauung. Das zeigt sich in der inneren Programmatik seines Instrumentalschaffens, vor allem aber in der Dramaturgie seiner Bühnenwerke. Die Autorin nimmt als Beispiele dafür die Oper Historia von D. Johann Fausten und Leben mit einem Idioten

Osnovno pitanje sopstvenog identiteta na različitim planovima - nacionalnom religioznom, društveno-političkom, kulturnom i egzistencijalnom - odražava se kroz polistilistički metod koji je Šnitke, "kosmopolita bez otadžbine" sam razvio. U njegovim delima se međusobno konfrontiraju različite vrste duhovne muzike (pravoslavne, protestantske, katoličke, jevrejske), kao i muzika različitih istorijskih slojeva (barok, renesansa, romantizam) kulturni fenomeni ("ozbiljna" i "zabavna" muzika) i haotično zvučno okruženje savremenog čoveka. Tako bi se kao bitna karakteristika njegovog dela mogao označiti sukob između idealnog muzičkog "muzeja" i nesigurne, čak opasne sadašnjice. Prema Šnitkeovom stilističkom metodu postoje dva tipa odnosa prema tradiciji: principi citata i aluzija. Dok prvi od njih naglašava opoziciju između sopstvenog i stranog, drugi prihvata "strano telo" kao sastavni deo svog. Tako strani tekst može da uđe u dijalog ili polemiku sa sopstvenim tekstom - ili može da bude organski integrisan. Šnitkeov polistilistički metod se uočava u unutrašnjoj programnosti njegovog instrumentalnog stvaralaštva, ali pre svega u dramaturgiji njegovih scenskih dela. Za njega je večita i istovremeno goreće aktuelna tema dualizam ljudskog i đavolskog (balet Per Gint, opera Povest o D. Johanu Faustu) i s tim povezan motiv počinioca i žrtve (opera Đezualdo). Autorka ovog rada analizira operu o Faustu kao primer kako Šnitke prilazi arhetipskom sukobu dobra i zla kroz rad sa diferenciranim semantičkim slojevima, pri čemu kao simbol zla obično figurira sfera masovne kulture, pre svega "zabavne" ("pop") muzike. U operi Život s idiotom (prema istoimenoj priči Viktora Jarofejeva) Šnitke na groteskan način razvija temu đavolskog okruženja pojedinca pod totalitarnim poretkom.