Church slavonic žlъděti ‘desiderare, cupere’ – relict or innovation

Abstract

This paper addresses the problematic nature of the current (from Miklosich to Derksen) supposition about the Proto-Slavic, implicitly also Proto-Indo-European, antiquity of the verb *žьlděti ‘desiderare, cupere’. On the level of Church Slavonic, its absence from Russian Church Slavonic is proven and the autochthonous nature of its Old Russian derivatives is denied – these turn out to be of South Slavonic provenance. The absence of continuity of either the verb or its derivatives in Bulgarian is also noted. However, in Serbo-Croatian, in the central Štokavian terrain, it is exceptionally well documented, continually from the 13th c. to the present day – in both literary Serbian (starting from Serbian Slavonic) and in folklore, including modern attestations in dialects. Hence, the possibility of the Old Church Slavonic antiquity of the verb being practically ruled out, an alternative interpretation is off ered: S.-Cr. žud(j)eti may be a locally developed formation, secondary to the adjective žedan (< *žędьnъ), through its earlier form *žĭndĭnŭ which through a dissimilation n – n > l – n could have yielded *žĭldĭnŭ > žьldьnъ. Formal-semantic and typological parallels to such a development, with examples from Serbian and other languages, Slavic and non-Slavic, are presented.

У раду се указује на проблематичност постојеће (од Миклошича до Дерксена) претпоставке о прасловенској – самим тим и индоевропској – старини глагола *žьlděti ‘desiderare’ тако што се на нивоу црквенословенског региструје његова непосведоченост у рускословенском и оспорава аутохтоност изведеница у староруском – за које се испоставља да су јужнословенског порекла. Затим се констатује одсуство континуитета глагола и/ли изведеница у бугарском. Са друге стране, у српско-хрватском се, на централном штокавском терену, документује изразито добра посведоченост глагола и изведеница, и то континуирано од xiii века до данас, у књижевном језику (почев од српскословенског) и у народном стваралаштву, закључно са савременим дијалекатским потврдама. Стога се, практично искључивши и могућност да је глагол старословенски, предлаже алтернативно тумачење с.-х. жуд(ј)ети као локално развијене творбе, секундарно развијене од придева жедан (< *žędьnъ), преко његовог ранијег лика *žĭndĭnŭ који је дисимилацијом n – n > l – n могао дати *žĭldĭnŭ > žьldьnъ. Предочавају се формално-семантичке односно типолошке паралеле оваквом развоју, на примерима из српског и других језика, словенских и несловенских.