Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену
It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да
престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна
мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија
буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је
Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог
бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и
будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ
овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом
оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и
колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много
бу...дућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а
ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у
свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор
инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс
одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију,
телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи
људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају
крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично
подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном,
капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу
визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто
повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов
угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских
технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних
производа. Како смо стигли довде?
У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине
више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају
приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт
који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да
гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо-
техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом,
како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у
дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно-
будућности.
In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled
“How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just
a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive
as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark
Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new
company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social
technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these
new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have
in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more
collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of
future – t...ook place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile,
and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming
Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic:
while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass
roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g.
television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and
innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business
plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little
evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of
the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in
virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly
good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams
compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces
it to consuming corporate products. How did we get here?
In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the
offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow
access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue
that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to
expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last
dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the
changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian
techno-futures.
Кључне речи:
интернет / друштвене технологије / киборзи / тело / internet / social technologies / cyborgs / the bodyИзвор:
Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future, 2022, 89-94Издавач:
- Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
Финансирање / пројекти:
- Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, институционално финансирање - 200173 (Етнографски институт САНУ, Београд) (RS-MESTD-inst-2020-200173)
Институција/група
Етнографски институт САНУ / Institute of Ethnography SASATY - CONF AU - Žakula, Sonja PY - 2022 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14331 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14332 AB - У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много будућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију, телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном, капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних производа. Како смо стигли довде? У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо- техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом, како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно- будућности. AB - In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled “How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of future – took place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile, and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic: while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g. television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces it to consuming corporate products. How did we get here? In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian techno-futures. PB - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA C3 - Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future T1 - Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену T1 - It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene SP - 89 EP - 94 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332 ER -
@conference{ author = "Žakula, Sonja", year = "2022", abstract = "У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много будућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију, телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном, капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних производа. Како смо стигли довде? У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо- техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом, како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно- будућности., In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled “How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of future – took place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile, and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic: while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g. television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces it to consuming corporate products. How did we get here? In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian techno-futures.", publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA", journal = "Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future", title = "Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену, It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene", pages = "89-94", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332" }
Žakula, S.. (2022). Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену. in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 89-94. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332
Žakula S. Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену. in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future. 2022;:89-94. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332 .
Žakula, Sonja, "Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену" in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future (2022):89-94, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332 .