Социјални станови Београда у првој половини 20. века
Social housing in Belgrade in the first half of the 20th century
Чланак у часопису (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Изградњом станова у Раденичкој улици (данас Ванизелова) 1911. године, према пројеку архитекте Јелисавете Начић, Београд је започео подизање станова за сиромашне или онога што данас називамо изградњом станова за социјално угрожене групе. Стамбена несташица која се у Београду осећала већ почетком 20. века и која се интензивирала после Првог светског рата, навела је Општину града Београда да током међуратног периода гради станове претежно за своје сиромашне чиновнике и раднике. До Другог светског рата београдска општина је подигла нешто више од 520 станова. Ова изградња није била део неког ширег стамбеног програма, већ спорадични случајеви општинске или државне изградње, као и већих предузећа или једног добротворног удружења у тренуцима када је стамбена криза достизала свој врхунац. Стоји чињеница да је број ових станова у односу на број оних који су живели у стамбеној беди био недовољан. Недостатак јасне стамбене политике за сиромашне Београда одражавао се на архитектонски карактер и урб...анистичку диспозицију ових зграда који су као појединачни објекти – павиљони или као мање групације били размештени по различитим, углавном периферним локацијама. Без обзира на претходно, искуства и примери изградње станова и склоништа за сиромашне које су подизали министарстава, општина или предузећа током прве половине 20. века могу бити релевантна и данас.
By constructing the tenement building in Radenička (Workers) Street in 1911, after a project by the architect Jelisaveta Načić, Belgrade began to provide housing for the poor or, in modern-day terms, for socially disadvantaged groups. Housing shortages, which began to be felt in the early 20th century and soared after the First World War, led the interwar city governments to focus on creating housing mostly for low-income civil servants and workers. By the Second World War a little more than 520 city-provided flats were constructed. Rather than a result of a broader housing policy, the housing construction was a matter of unsystematic local- or national-level government initiative or was funded by larger companies and charities in response to the housing crisis. It is also a fact that the number of available homes was smaller than the number of people living in destitution. The lack of a clear-cut housing policy for Belgrade’s poor was reflected in the architectural character and locat...ions of such buildings, scattered individually or in smaller groups in various, mostly peripheral, locations. Even though our times bring new challenges, the example of homes and shelters constructed by ministries, municipalities and industrial companies in the first half of the 20th century might prove useful. The interwar tenement buildings form part of our built heritage.
Кључне речи:
социјално становање / Београд / стамбена криза / међуратни период / општински станови / social housing / Belgrade / Interwar years / housing crisis / municipal housingИзвор:
Наслеђе, 2011, 12, 65-89Издавач:
- Београд : Завод за заштиту споменика културе града Београда
Институција/група
Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ / Geographical Institute Jovan Cvijić SASATY - JOUR AU - Вуксановић-Мацура, Злата PY - 2011 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14286 AB - Изградњом станова у Раденичкој улици (данас Ванизелова) 1911. године, према пројеку архитекте Јелисавете Начић, Београд је започео подизање станова за сиромашне или онога што данас називамо изградњом станова за социјално угрожене групе. Стамбена несташица која се у Београду осећала већ почетком 20. века и која се интензивирала после Првог светског рата, навела је Општину града Београда да током међуратног периода гради станове претежно за своје сиромашне чиновнике и раднике. До Другог светског рата београдска општина је подигла нешто више од 520 станова. Ова изградња није била део неког ширег стамбеног програма, већ спорадични случајеви општинске или државне изградње, као и већих предузећа или једног добротворног удружења у тренуцима када је стамбена криза достизала свој врхунац. Стоји чињеница да је број ових станова у односу на број оних који су живели у стамбеној беди био недовољан. Недостатак јасне стамбене политике за сиромашне Београда одражавао се на архитектонски карактер и урбанистичку диспозицију ових зграда који су као појединачни објекти – павиљони или као мање групације били размештени по различитим, углавном периферним локацијама. Без обзира на претходно, искуства и примери изградње станова и склоништа за сиромашне које су подизали министарстава, општина или предузећа током прве половине 20. века могу бити релевантна и данас. AB - By constructing the tenement building in Radenička (Workers) Street in 1911, after a project by the architect Jelisaveta Načić, Belgrade began to provide housing for the poor or, in modern-day terms, for socially disadvantaged groups. Housing shortages, which began to be felt in the early 20th century and soared after the First World War, led the interwar city governments to focus on creating housing mostly for low-income civil servants and workers. By the Second World War a little more than 520 city-provided flats were constructed. Rather than a result of a broader housing policy, the housing construction was a matter of unsystematic local- or national-level government initiative or was funded by larger companies and charities in response to the housing crisis. It is also a fact that the number of available homes was smaller than the number of people living in destitution. The lack of a clear-cut housing policy for Belgrade’s poor was reflected in the architectural character and locations of such buildings, scattered individually or in smaller groups in various, mostly peripheral, locations. Even though our times bring new challenges, the example of homes and shelters constructed by ministries, municipalities and industrial companies in the first half of the 20th century might prove useful. The interwar tenement buildings form part of our built heritage. PB - Београд : Завод за заштиту споменика културе града Београда T2 - Наслеђе T1 - Социјални станови Београда у првој половини 20. века T1 - Social housing in Belgrade in the first half of the 20th century SP - 65 EP - 89 VL - 12 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14286 ER -
@article{ author = "Вуксановић-Мацура, Злата", year = "2011", abstract = "Изградњом станова у Раденичкој улици (данас Ванизелова) 1911. године, према пројеку архитекте Јелисавете Начић, Београд је започео подизање станова за сиромашне или онога што данас називамо изградњом станова за социјално угрожене групе. Стамбена несташица која се у Београду осећала већ почетком 20. века и која се интензивирала после Првог светског рата, навела је Општину града Београда да током међуратног периода гради станове претежно за своје сиромашне чиновнике и раднике. До Другог светског рата београдска општина је подигла нешто више од 520 станова. Ова изградња није била део неког ширег стамбеног програма, већ спорадични случајеви општинске или државне изградње, као и већих предузећа или једног добротворног удружења у тренуцима када је стамбена криза достизала свој врхунац. Стоји чињеница да је број ових станова у односу на број оних који су живели у стамбеној беди био недовољан. Недостатак јасне стамбене политике за сиромашне Београда одражавао се на архитектонски карактер и урбанистичку диспозицију ових зграда који су као појединачни објекти – павиљони или као мање групације били размештени по различитим, углавном периферним локацијама. Без обзира на претходно, искуства и примери изградње станова и склоништа за сиромашне које су подизали министарстава, општина или предузећа током прве половине 20. века могу бити релевантна и данас., By constructing the tenement building in Radenička (Workers) Street in 1911, after a project by the architect Jelisaveta Načić, Belgrade began to provide housing for the poor or, in modern-day terms, for socially disadvantaged groups. Housing shortages, which began to be felt in the early 20th century and soared after the First World War, led the interwar city governments to focus on creating housing mostly for low-income civil servants and workers. By the Second World War a little more than 520 city-provided flats were constructed. Rather than a result of a broader housing policy, the housing construction was a matter of unsystematic local- or national-level government initiative or was funded by larger companies and charities in response to the housing crisis. It is also a fact that the number of available homes was smaller than the number of people living in destitution. The lack of a clear-cut housing policy for Belgrade’s poor was reflected in the architectural character and locations of such buildings, scattered individually or in smaller groups in various, mostly peripheral, locations. Even though our times bring new challenges, the example of homes and shelters constructed by ministries, municipalities and industrial companies in the first half of the 20th century might prove useful. The interwar tenement buildings form part of our built heritage.", publisher = "Београд : Завод за заштиту споменика културе града Београда", journal = "Наслеђе", title = "Социјални станови Београда у првој половини 20. века, Social housing in Belgrade in the first half of the 20th century", pages = "65-89", volume = "12", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14286" }
Вуксановић-Мацура, З.. (2011). Социјални станови Београда у првој половини 20. века. in Наслеђе Београд : Завод за заштиту споменика културе града Београда., 12, 65-89. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14286
Вуксановић-Мацура З. Социјални станови Београда у првој половини 20. века. in Наслеђе. 2011;12:65-89. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14286 .
Вуксановић-Мацура, Злата, "Социјални станови Београда у првој половини 20. века" in Наслеђе, 12 (2011):65-89, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14286 .