Симболика свеће у народној култури Срба у општесловенском контексту

Abstract

The paper analyzes the symbolic status of a candle in Serbian folk culture in comparison with that of some other Slavic peoples. It is assumed that a candle is a ritual object, whose symbolism is based on the material from which it is made from – wax, which automatically associates it with the status of the bee and honey in folk culture; on its property to generate heat and light; on its shape – smooth and positioned vertically; on the time of its creation or consecration (on annual holidays); on its connection with the Church. The main elements of the symbolism of the candle are the light and the flame it produces while burning, which has become the basis of the metaphor of human life as a candle. Hence the Serbian understanding that the slava candle is a symbol of the continuity of life in a household. By reviewing the use of candles in the circle of practices related to important events in human life (birth, wedding, death), in relation to calendrical rites (annual holidays), in social, normative, economic, and medical context, it has been ascertained that the candles have been most widely used in funeral rites and practices, as well as in those associated with an ancestor cult. This circle of candle use is based on the idea of the afterworld, as the cold and dark space, where one can “send” light and heat to the deceased by lighting a candle. On the other hand, the candle also plays a mediating role, because the deceased, as it was believed, can see their descendants when the candle is lit on a certain day. The manner in which honey and wax were once obtained by killing bees, and the requirement that candles should be made in silence in some places, point to its chthonic characteristic. In addition to funeral practices, candles play an important role in the observance of the Serbian family holiday – St. Patron’s Day (krsna slava) and Christmas. The East Slavs give special importance to candles that are lit during the observance of the feast of the Presentation of Christ in the Temple (15 February) and on Holy Thursday (before Easter). The South Slavs following the Roman Catholic faith call the feast of the Presentation of Christ in the Temple Svijećnica/ Sveča, whereas the Czechs and the Slovaks call it – Hromnice (2 February), where the practice of going in procession around the church with lighted candles, as well as some rituals with candles that are brought home, was established. In some Slav populated regions, large collective candles were made either from collected wax or that purchased with voluntary cash donations. It is believed that such candles protect the agricultural district from storms and hail. Thanks to the support of the Church, many candle rites have been preserved to the present day.

У раду се анализира симболички статус свеће у народној култури Срба у поређењу с неким другим словенским народима. Полази се од тога да је свећа ритуални предмет, чија се симболика заснива на материјалу из кога је израђена – воску, који је нужно повезује са статусом пчеле и меда у народној култури; на својству да греје и светли; на облику – глатко и вертикално постављено; на времену настанка или освећења (на годишњим празницима); на вези са Црквом. Главни елементи симболизма свеће јесу светлост и ватра коју она може емитовати све док гори, што је постала основа метафоре да се свећом може именовати и људски живот. Прегледом употребе свеће у кругу обичаја везаних за важне догађаје у људском животу (рођење, свадба, смрт), у календарској обредности (годишњи празници), у социјално-нормативним, привредним, медицинским, може се приметити да је најшира употреба свеће у посмртним обредима и обичајима, као и у оним који су повезани с култом предака. Тај круг употребе свеће заснива се на представи о оном свету, као простору где влада мрак и хладноћа и да се покојницима може преко упаљене свеће „послати” светлост и топлота. С друге стране, свећа има и медијаторску улогу, јер покојници, како се веровало, кад се упали свећа у одређени дан, виде своје потомке. Осим посмртних обичаја, код Срба свећа има важно место у породичном празнику – крсна слава и Божићу. Код Источних Словена посебан значај се придаје свећама које су паљене на празник Сретење (15. II) и на Велики четвртак (пред Ускрс). Код јужнословенских хришћана католичке вероисповести, празник Сретење назива се Svijećnica/Sveča, код Чеха и Словака – Hromnicе (02. II), и ту се развила пракса опхода цркава са запаљеним свећама, као и неки обреди са донетим свећама у кућама. У појединим словенским крајевима прављене су велике колективне свеће од прикупљеног воска или пак купљеног од добровољних прилога у новцу. Сматра се да такве свеће штите атар села од олује и града.