Закон против српског језика – прилог рушењу српског идентитета

Abstract

У добро уређеним и срећним државама језичка политика је у центру укупне националне и државне политике, што је општепозната ствар, а што је чињеница у уређеним европским државама, великим и малим. То би морало посебно бити правило у Србији, која је након свих ломова кроз претходне деценије наследила неуређену, чак се може рећи – запуштену језичку ситуацију. Иако се изјашњавамо да нам је циљ уређено друштво, иако нам се препоручује да следимо европску праксу, те се оцењује и процењује колико у том погледу напредујемо – српска језичка ситуација се никако не усклађује са језичком ситуацијом у европским државама. Чак има разлога да се верује да се управо подстиче одржавање овако неуређене језичке ситуације у Србији. Добро је познато у социолингвистици, а и у пракси већине уређених држава, да се језичка политика осмишљава и спроводи у доброј сарадњи државе и језичке струке. Ако тако није, онда имамо неуређену језичку ситуацију, што пружа могућност да се у земљи води туђа језичка политика.