Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај

Abstract

Пре три деценије изнета је меродавна оцена да се Србија током скоро свог целокупног развоја ширила на рачун Византије и њених територија. Осим што подсећа на то да се историја српске средњовековне државе не може проучавати ван историје Царства на Босфору, та констатација у фокус ставља српско -византијске оружане сукобе. Како је ратовање, по правилу, пратила потреба супротстављених страна за бољим међусобним упознавањем, оружани сукоби, ма како кроз историју оцењивани и класификовани, стварали су могућности за ширење разноврсних утицаја. Византијско занимање за Србе и њихову најранију историју на Балкану потврдио је још Константин VII Порфирогенит (913–959), који је осам глава (29–36) у De administrando imperio, спису поверљивог карактера, посветио Србима и Хрватима. Њихово насељавање на Балканско полуострво – у подручје на које је Византија, као једини наследник Римског царства, полагала историјско право – цар писац је објаснио као догађај који се десио уз дозволу и сагласност цара Ираклија (610–641). Тако је званично почело писање историје Срба у Византији, коју је све до краја XII века карактерисало настојање Царства да обезбеди и утврди, макар формалну, покорност Срба. Но, у првим вековима по досељавању Срба, византијска балканска политика била је усмерена на Бугаре у толикој мери да се балканска граница Царства одређивала готово искључиво према Бугарима и њиховој држави. За разлику од Бугара, који су образовали јединствену државу, што је на известан начин поједностављивало односе између два политичка ентитета – Византије и Бугарске, Срби су све до Стефана Немање били раздељени у неколико самосталних кнежевина под домаћим владарима – Неретљанска област/Паганија, Захумље, Травунија, Дукља, Србија (Рашка и Босна) – у које је византијски утицај продирао неједнаким интензитетом.