Языковой образ пустого

Abstract

В статье, на материале сербскохорватского языка, анализируется семантическая структура прилагательного пуси и его дериватов, относящихся к семантическому классу каритивов.

У раду се анализира лексичко-творбено (етимолошко) гнездо придева иуст, које спада у семантичку класу тзв. каритива, тј. речи којима се изражава значење недостатка, нестатице, одсуства нечега. Семантика пустог одређује се на основу два основна параметра: носиоца особине „пуст“ и карактера недостајуће суштине. Битан је и параметар да ли се пусто схвата као „опустошено“, тј. лишено своје обичне, „нормалне“ садржине

(пуста кућа) или пак као „непопуњено, неиспуњено“ (пуста храна). Семантика пустог

зависи и од прагматичке оцене тог својства и стања у примени на сваки конкретан су бјекат.

Главна денотативна сфера субјеката пусттог у свим словенском језицима јесте простор, што значи да је пуст у првом реду особина локуса, како природних (пуста земља), тако и „људских (пусто село). Својеврстан локус је и човек као седиште сопствених психичких, моралних и менталних својстава и стања, у односу на које пуст означава одсуство способности, могућности или жеље да се она искажу, тј. неодговорност, лакомисленост итд. (пуста младеж, пустолов, пустоглав). Са „сфером човека“ повезана су и значења оцене пустог, при чему је негативна оцена највише заступљена у лексици и фразеологији народних клетви (Пуста му кућа остала). У примени на животиње и биљке пуст добија уже значење: „јалов, негшодан“ и „диваљ“ према „културан“, „домаћи“ (звијери пусте). У номинацији апстрактних суштина пусто се третира као лишено моралне и рационалне вредности (пусте речи, пуста жеља). На семантичком плану посебну групу чине значења пустог везана за означавање количине, мере и интензивности. Тај тип семантичке деривације показао се посебно продуктивним у српскохрватском језику (пусто благо, пусто робље).