Кућа као сакрални простор

Abstract

За сеоску породицу кућа је најнеопходнији, најважнији, али и најрепрезентативнији вид градње. У речи кућа истовремено се сажима старо и ново, традиција и модерност, профаност и сакралност. У садашњим условима кућа прати модерне смернице у градњи, али је у својој бити сачувала карактеристике које је сврставају у живу старину. Поред бројних промена које је доживела кућа је сачувала једну од битних одлика из прошлости – функцију сакралног простора. У раду ће се указати на кућу као сакрални простор и на прилике у којима она поприма карактеристике које је издвајају из свакодневног и уводе у специфичан духовни простор који је од великог значаја за породицу која у њој живи.

For a rural family, a house is the most necessary, the most important, but also the most representative type of construction. The word house at the same time sums up the old and the new, tradition and modernity, secularity and sacredness. In the present conditions, the house follows modern architectural guidelines but essentially retains one of its more important characteristic from the past ‒ the function of a sacral space. The paper discusses the house as a sacral space and highlights the occasions in which it takes characteristics that separate it from daily life and introduce it into a specific spiritual space. This spiritual space is of great importance for the family that lives in that house.