Лингвокултурни концепт неге и улепшавања тела у језичком сазнању призренских Срба

Abstract

У непосредној вези са универзалним концептом лепоте стоји историјски и социокултурно детерминисан концепт козметике и декорације тела, као један од аспеката естетског поимања стварности. Преко терминосистема из домена хигијене у српском призренском говору могуће је реконструисати сегмент традиционалне материјалне и духовне културе који рефлектује представе о лепоти, моделе одржавања спољашње лепоте и наивна естетска знања српског призренског колектива у првим деценијама двадесетог века. Јединице које попуњавају концепт у доменима који се односе на козметичка средства, на појмовни оквир бојења и уређивање косе, на декоративна помагала и поступке декорисања лица, на процес одржавања хигијене тела, као и негативна колективна оцена за неиспуњавање основних критеријума чистоће тела показатељи су естетско-етичких вредности урбане периферне средине на крајњем југу Србије, која је поглед на свет у великој мери формирала под утицајем оријенталне културе.

The historically and socio-culturally determined concept of cosmetics and body embellishment is directly connected with the universal concept of beauty as one of the aspects of the esthetic conceptualization of reality. Staring from the system of terms related to the field of hygiene in the Serbian speech of Prizren, it is possible to reconstruct a type of traditional material and spiritual culture which reflects the concepts of beauty, the models of maintaining external beauty, and the naive esthetic knowledge of the Serbian Prizren collective in the first decades of the twenties century. The units which make up the concept in the segments which refer to the cosmetic means, the conceptual frame of dying and styling hair, the decorative accessories and procedures used to embellish the face, the process of maintaining body hygiene, as well as a negative collective evaluation given if the basic criteria for bodily cleanliness were not met are indicators of the esthetic-ethic values of the urban peripheral environment in the utmost southern regions of Serbia, where the world views were mostly formed under the influence of the culture of the Orient. The synonyms used for soap (бу́ нгур-са́ пун, џʼи́ рит са́ пун, ч’а́ џир са́ пун, ми́ ск), the verbal affixes used to indicate washing one’s face (оми́ ва (се), оба́ ња (се), натри́ је (се)), cleaning one’s face (пра́ и л’и́ це, узи́ ма л’и́ це), embellishment (дüзди́ ше (се), дüздису́ је (се), накоко́ ри се), words borrowed from the Turkish language which refer to the process of hair removal (са́ кьз, са́ ри-кь́на, шећер-агда), face whitening (џʼулʼсуј, сири́ џ’ик), hair dying (боја, ка́ на) and other constituents of the given group illustrate the type of beauty to be aspired to by the Prizren linguistic persona at the beginning of the last century, the place reserved for hygiene in the axiological system of the old inhabitants of Prizren, the ritualistic function and significance of decorating one’s face and hair, and manifest the influences which shaped the authentic and specific traditional esthetic knowledge which was fixated in the micro-term system of labels for the care and embellishment of the body, as well as the semantic information which contains the linguacultural specificity of the denoted concept in the Serbian speech of Prizren.