Мотив тврде земље у приповеткама Пут Алије Ђерзелеза и Мустафа Маџар Иве Андрића

Abstract

Као приповедно-поетичка константа целокупног дела Иве Андрића, тврда земља и све њене варијације развијају ново семантичко-семиотичко језгро на посебан начин попуњено у двема приповеткама овог писца – „Путу Алије Ђерзелеза“ и „Мустафи Маџару“. Проносећи светом приче амбивалентни дијалог између јунака и окоштале опне његовог постојања, тврда земља у обе приповетке покреће сигнале који се понекад одупиру, а понекад прихватају (само)наметнуту игру између двоструког статуса и Ђерзелеза и Маџара пониклог на легендарној целовитости њиховог лика и продуженој, овај пут митској, фрагментарности њиховог бића.

The aim of this paper is to read semantic variatons of the motif of hard ground, which is as well as independent in the world of these stories, and simmultaniously the true frame of the whole work of Ivo Andrić. Two short stories reveal the (un)spoken hard web (epic, story, reality, people, poetics) of existance of two main caracters, Alija Đerzelez and Mustafa Madzar. Both of protagonists are closely connected to hard ground as a semantic-semiothic field (full both with myth, legend, and human stories) on which they wish to maintain their two divided faces, but they end up in a universal death of an true (isolated) individual.