Мотив доласка у Андрићевој прози и приповиједање као интерпретација прича

Abstract

У раду се разматрају значења и функције мотива доласка који се посматра као један од најзначајнијих у Андрићевој прози. Он је у вези са тематиком, композицијом, карактером приповиједаног свијета, а и приповиједањем. Свијет у који се код Андрића долази даје утисак статичног и затвореног свијета; долазак нечег новог и необичног учини да и тај свијет и онај који је дошао покажу своје лице, накратко се узбуркају, да би се, на крају, најчешће одласком тог новог, свијет, барем на први поглед, вратио у пређашње стање. Карактеристична је и идеја о непромјенљивости свијета, коју, као вид отпора промјенама, заступају ликови, а некад и сам приповједач, и која се некад афирмише, а некад оспорава. У вези са тим је и долазак до приче код Андрића. Његов приповједач је интерпретатор прича.

The motif of arrival is one of the most important in Ivo Andrić’s fiction in thematic and compositional aspect, and it relates to the quality of narrated world and of narration itself. The world one arrives to gives impression of being static and closed; arrival of something new and unusual makes both the world and the one who arrived reveal their true character, they become disorientated, only to, apparently, return to the previous state, after the new disappears. The idea of invariability of the world is common in Andrić, as a sort of characters’ defiance to changes, while the narrator sometimes affirms the idea, and sometimes challenges it. With respect to that, the arrival to the story is important. Andrić’s narrator is an interpreter of stories, his narration is metafiction.