Када је разлика знак аутентичности: Слободан Јовановић о Лази Костићу

Abstract

Начин на који је Слободан Јовановић тумачио особине стваралаштва Лазе Костића примарно је осветљен на основу ауторових текстова посвећених овом великом песнику српског романтизма: „Максим Црнојевић“, трагедија Лазе Костића (1895), Лазар Кос- тић о Јовану Јовановићу Змају (1905), Лазе Костића „Самсон и Делила“ (1931) и Лаза Костић као сарадник „Брке“ (1938). Упоришна тачка Јовановићевог погледа на Лазу Костићу је фигура разлике. Јер, увиђајући разлику као обликотворно начело Костићеве поетике и то како на плану његовог стваралаштва, тако и на плану његовог рецепцијског хоризонта, Јовановић највише пажње у својим анализама посвећује управо разликама као обележју (1) Костићевог односа према традицији од које полази у обликовању својих дела и (2) његовог односа према другом песничком хабитусу што је видљиво у односу према Јовану Јовановићу Змају. Захваљујући овом другом обележју Јовановићево разумевање природе дела и стварања Лазе Костића разоткрива и његово вредновање Змајевог дела. Да је Костићева поетика препозната као аутентична управо захваљујући својој различитости, али и да је истовремено аутентичност вредност по себи која нужно не мора бити праћена и уметничком вредношћу, показују управо Јовановићеви увиди у наведеним радовима о Лази Костићу. Но, с друге стране Јовановићева свест о томе да је феномен разлике обележје нечије аутентичности, показује његов напор да се она препозна као обележје нечије личности, као нешто што отвара и поља произвољности и слабог уметничког домета, као извор унутрашње амбиваленције самог Лазе Костића. На тај начин Јовановић прати када је разлика ознака успешно уметничког одговора на одређену тему која притиче из традиције, а када је залог потребе да се буде другачији по сваку цену.

The work analyzes corpus of Slobodan Jovanović’s works on Laza Kostić’s character and creation. Jovanović’s method in literary criticism and his thought about Laza Kostić we’re discussing through three-way relationship. The first one is marked by three personality which Jovanović brings in direct connection – Ljubomir Nedić, Jovan Jovanović Zmaj and Laza Kostić. This triangle – determinate by one critic and two poets – generates the new one which shows Jovanović’s view on their relationships and demonstrates his understanding the meaning and importance of Kostić’s works. This triangle is marked by Kostić’s work, the reception of Kostić’s poems, tragedy and essay and Jovanović’s thoughts about culture and literature. From this triangle we derivate the third one marked by dialog, dramatic and language as the basics of Jovanović’ critical technique and style. By analyzing these categories from the triangles that we establish in our research, we are trying to reveal the specifics of Jovanović’s thoughts about Kostić and the role that literature has in some culture.