Слободан Јовановић као књижевни критичар

Abstract

У расправи су анализирани најзначајнији књижевнокритички текстови Слободана Јовановића (1868‒1954). При томе је указано на особине његовог критичког метода, на критички стил, као и на три врсте расправа. Прву скупину чине књижевне студије (Љ. Не- дић, Б. Поповић), другу кратки огледи и расправе (Ф. Вишњић, В. Караџић, Л. Костић, В. Илић, Ј. Скерлић, Б. Лазаревић, Д. Васић, У. Петровић), а трећу критички прикази нових књига или позоришних представа (од издања Стеријиних дјела, преко Гундулићевих и Костићевих драма, па све до преведених дјела страних писаца: Волтера, Свифта, Стендала, Золе, Ибсена и Пруста). Критички стил С. Јовановића представља високу стваралачку културу и пуну афоирмацију „београдског стила“ у књижевности, а његов критички метод представља креативну синтезу Недићевог „импресионизма“, Скерлићевог „историзма“, те „естетизма“ Б. Поповића.

The most important literary-critical texts of Slobodan Jovanovic (1868-1954) are analyzed in the discussion. In doing so, the features of his critical method, the critical style, as well as the three types of discussions are pointed out. The first group consists of literary studies (Lj. Nedić, B. Popović), the second brief essays and discussions (F. Višnjić, V. Karadžić, L. Kostić, V. Ilić, J. Skerlić, B. Lazarević, D. Vasić, U. Petrovic), followed by critical reviews of new books or plays (from editions of Sterija’s works, through Gundulic’s and Kostic’s plays, to translated works by foreign writers: Voltaire, Swift, Stendal, Zola, Ibsen and Proust). The critical style of S. Jovanovic represents a high creative culture and full affirmation of the “Belgrade style” in literature, and his critical method is a creative synthesis of Nedic’s “Impressionism”, Skerlic’s “Historicism” and “Aestheticism” by B. Popovic.