Андрићевска слика Босне – свијест о другом на размеђу поетике и идеологије

Abstract

Andrić’s depiction of Bosnia is not just Andrić’s. It has been developed through the creative effort of many generations of storytellers from Bosnia, joined from time to time by the authors from other literary milieus. That depiction of Bosnia is “multicultural”, both in its contents and considering which authors participated in its creation. In its contents, a Muslim world is in its epicenter, on its own and within itself, but also in its relation to other worlds. Serbian, Muslim, Croatian, and Jewish writers all participated in creation of this picture of Bosnia. However, there is a dominance of Serbian writers, and for that reason, such representation of Bosnia has been traditionally viewed as part of the Serbian literary heritage. Mr. Tutnjević’s text points out the stereotypical view of Andrić’s Bosnia as a dark chasm, a stereotype that doesn’t really have any bases in literary interpretation of Andrić’s work. That stereotype emerged as one of the ideological interpretations of this author, an interpretation that analyzes his work from a viewpoint of historical accuracy of events he was describing. The text demonstrates, through concrete examples from Andrić’s stories, this unjustified conversion of poetics into ideology, which is prevalent in one school of interpreting Andrić’s works. The author shows how Andrić in fact de-ideologized historical events and situations he described, through his literary poetics.

У раду се успоставља разлика између аутентичне Андрићеве визије Босне, садржане у његовом дјелу, и андрићевске књижевне слике о Босни засноване на дјелима писаца који су се на сличан начин бавили Босном или подражавали и тумачили Андрића на начин који не одговара његовој слици свијета. Указује се на стереотип о Андрићевој слици Босне као тамном вилајету који нема упоришта у поетичком тумачењу Андрићевог дјела него је настао као један од видова идеологизиране рецепције овог писца, у оквиру које се његово дјело разматра са становишта „историјске истине“ о догађајима о којима он пише. На конкретним примјерима из Андрићевих приповједака показује се неоправданост конверзије поетике у идеологију која се среће у једном дијелу рецепције Андрићевог дјела и указује на начин како је Андрић литераним чином вршио дезидеологизацију историјских догађаја и ситуација којима се бавио.