Слободан Јовановић и народни посланици

Abstract

Аутор полази од тога да је кључни појам, у анализама Слободана Јовано- вића о народним посланицима, био слободан народни посланик. Слободан народни посланик је, с једне стране, посланик изабран на слободним изборима, а с друге стране, то је народни посла- ник који у Народној скупштини има апсолутну слободу говора и гласа. Слободан Јовановић се изјаснио против било каквог утицаја полиције на изборе, па и против оног који је по мишљењу верификационог одбора био легалан, а састојао се у полицијској „изјави жеље“ да грађани „гла- сају за одређеног кандидата“. Слободан Јовановић је сматрао да „ми још за дуго времена нећемо имати потпуно слободне изборе“, а ни објективан верификациони одбор. У вези с тим, залагао се да се претрес о извештају верификационог одбора не ограничава, како би се обавештавала јавност и крчио пут потпуно слободним изборима. С. Јовановић је анализирао до танчина, у вези са парламентарном праксом, институте посланичке неодговорности и имунитета. У анализама Слободана Јовановића, народни посланик није постојао сам по себи, него по правилу он је био или посланик владине већине, или посланик мањине, односно опозиције. Цитирао је опозициона гледишта уз министарска гледишта, и залагао се за заштиту права опозиције. Интеракција између Слободана Јовановића и народних посланика у периоду од 1907. до 1914, довела је, по моделу Савињијеве историјско-правне школе, до стабилне парламентарне праксе и парламентарног пословника као „зрелог плода“. У југословенској држави, парламентарне тековине са анализама Слободана Јовановића све више су губиле значај. Објашњење за овакав исход, скицирао је сам Слободан Јовановић. Он је сматрао да пречани (Југословени бивше Аустроугарске) нису имали демократске традиције, па је њихова превага у јавном животу водила елиминацији србијанских демократских достигнућа. Пречанска тенденција (нарочито код Хрвата) ка једнопартијском систему коначно је остварена у комунистичком режиму после Другог светског рата.

The author’s starting point is that the key concept, in Slobodan Jovanovic’s analysis of Member of Parliaments (MPs), was a free MP. A free MP is, on the one hand, a Member of Parliament elected at a free election, and on the other hand, a MP who has absolute freedom of speech and vote in the National Assembly. Slobodan Jovanovich argued against any influence of the police on the elections, including of police statement of desire for citizens to vote for a certain candidate, which was deemed as legal by verification committee. Slobodan Jovanovich consider that “we will not have completely free elections for a long time”, nor an objective verification committee. In this regard, he launched an idea that the debate of the report of the verification committee should not be limited, as this would inform the public and pave the way for completely free elections. S. Jovanovich analyzed in detail, in connection with parliamentary practice, institutes of MPs irresponsibility and immunity. S. Jovanovich defined institute of MPs inviolability by taking an extreme case when a MP does not respond: for example, “a MP deliver a speech in which he calls citizens to a rebellion.” In the analyzes of Slobodan Jovanovich, the MP did not exist by himself, but as a rule he was either a member of the government majority, or a minority (opposition). He especially paid attention to the opposition. He pointed out that parliamentary irresponsibility was established in England to protect opinions of opposition; he particularly insisted on protecting the opposition; he offten quoted opposition opinions beside opinions of majority. The interaction between Slobodan Jovanovich and the MPs in the period from 1907 to 1914, in accordance with the model of Savigny Historical Law School, resulted a stable parliamentary practice and standing orders as a “mature fruit”. In the Yugoslav state, those parliamentary achievement with Slobodan Jovanovich’s analyzes have increasingly lost importance. An explanation for this outcome was sketched by Slobodan Jovanovich himself. He considered that prečani (Yugoslavs of former Austro-Hungary, literally: people across the river) had no democratic traditions, and that their predominance led to elimination of Serbians democratic achievements. There was the tendency of prečani (especially Croats) to one-party system which was finally established by communist after World War II.