Слободан Јовановић о дводомном систему у Уставној реформи из 1901. године

Abstract

Објављивањем расправе о дводомном систему уочи уставне реформе из 1901. године Јовановић је желео да српској публици представи горњи дом као темељну либералну установу и неопходан састојак парламентарног режима и да препоручи усвајање одговарајућих уставних решења. У светлу његовог теоријског разматрања битних питања дводомности у раду се анализирају уставна одређења о организацији сената и овлашћењима домова у законодавству, буџетском праву и вршењу парламентарне контроле владе. Са доживотним мандатом постављених сенатора и уставном забраном распуштања сенат је креиран као модераторна власт која треба да одржава уставну равнотежу између прерогатива круне, извршне власти и права народног представништва. Одбацивање законских предлога које је скупштина усвојила није у уставној пракси нужно водило и провери изборног мандата владе парламентарне већине за законодавну реформу. Доследно принципу да о буџету одлучује онај дом који решава и о опстанку владе, буџетско право сената сведено је само на право примедби. У вршењу надзорне власти над ра- дом владе у уставној пракси сената усвојен је вид парламентарне контроле у деликатној форми изражавања потпоре дома, или пак негодовања, прекора или опомене министру у поступку поводом интерпелација, но који немају значење изјаве неповерења.

By publishing a treatise on bicameral system on the eve of constitutional reform of 1901 Jovanović wanted to present to the Serbian public the second chamber as a fundamental liberal institution and necessary element of parliamentary regime, and to recommend acceptance of adequate constitutional solutions. Having in mind his theoretical considerations on essential items of bicameralism this article is devoted to analysis of constitutional organization of senate and the powers of both chambers in the field of legislation, budget bills and parliamentary scrutiny of the government. With senatorial tenure for life and constitutional prohibition of dissolution senate was created as moderating power which should maintain the constitutional balance between royal prerogatives, executive power and rights of parliament. The rejecting of legislative bills accepted by the first chamber did not in the constitutional practice necessarily lead to check of electoral mandate of government’s parliamentary majority for legislative reform. Consistently to the principle that the budget will be passed by a chamber which decides on the government’s existence, the budget’s right of the senate is reduced only to remarks. Within the controlling power over government in the constitutional practice of senate a delicate form of parliamentary control is accepted which might be expressed as a support or disapproval, blame or warning addressed to minister during the procedure of interpellation, but do not have the nature of a vote of want of confidence.