Андрићеве приче о окупацији: кључ за унутрашњу биографију писца

Abstract

Полазећи од два уверења, првог: да је немогуће да писац чије дело преживљава у времену као епифанијски алиби смислености живота у којем људскост тријумфује над злом сам буде етички проблематичан човек, и другог: да нису сведочења нити мишљења савременика већ само дело најбољи извор сазнања о личности неког ствараоца, ауторка анализира приповетке Иве Андрића које тематизују време и околности немачке окупације у Београду. На основу ове анализе и њених резултата тражи се одговор на питање да ли је писац заиста „живео своју мисао“, односно, које се вредности у овим приповеткама истичу као базичне, и да ли је сам писац у складу са њима живео.

Having questioned a thesis that a great writer could have a morally suspicious personality, and believing that his/hers true biography could not be written with the help of the testimonies given by their contemporaries but thru the literary work itself, the author analyzes the Andric’s stories about Belgrade during German invasion in the Second World War. The essay seeks for the answer whether Ivo Andric really “lived by his thought”, that is, which are the basic ethical values in these stories and whether the writer himself lived by them.