Има ли основа да се за Aндрићево приповедање веже термин формулативност?

Abstract

У раду се прати како се лепота, као „највећа од свих варки човекових“ (Андрић), и детаљи из сфере нестварног и имагинарног атрибуирају и концептуализују у Андрићевом роману Омерпаша Латас, који је, у недостатку претраживе електронске базе Андрићевог прозног опуса, послужио као „студија случаја“. Теоријску платформу нуди идеја о концептуалној метафори, која није реторичко средство, већ тип мишљења заснован на повезивању различитих домена стварности и перцепције. У том кључу, Андрићево приказивање и атрибуирање лепоте (сјај, светлост) кореспондира с античким естетикама и упућује на њену чулну основу. Чулна компонента лепоте (отеловљеност у телу/материји) место је „спотицања“ у Андрићевој поетици, због чега он конципира крајње особену јунакињу „које нема“ (Јелена). Сем у опису женске лепоте, у роману Омерпаша Латас сјај и светлост везују се и за пределе, војску, оружје, поглед, речи и сл. и упућују на химеричност шире (привиђење, занесеност, илузија, зачараност, извештаченост, лаж, лудило итд.). На дубљим структурним равнима они су корелати мраку и тами, што статистички верификују формулативни склопови у Андрићевој прози, као и коментари приповедача („увек исти диптих чије једно крило носи светлу и радосну слику, а друго тамну, безнадну, док се не склопе оба крила диптиха као даске на поклопцу мртвачког ковчега“).

The paper analyses how the beauty, as “the greatest of all human delusions” (Andrić), and details from the sphere of unreal and imaginary are attributed and conceptualized in Andrić’s novel Omerpaša Latas, which, in the absence of a searchable electronic database of Andrićʼs prose, served as “case study”. Idea of conceptual metaphor, which is not a rhetorical figure, but a type of thinking that links different domains of reality and perception, offered the theoretical platform. In that key, Andricʼs attribution of beauty (shine, light) corresponds with ancient aesthetics and points to its sensory basis. The sensual component of beauty (beauty is embodied in matter) is, however, the place of “stumbling” in Andrićʼs prose, which is the reason why he conceives an extremely type of heroine (Jelena, “the woman that doesnʼt exists”). Besides the description of womenʼs beauty, shine and light are associated with landscapes, armies, weapons, eyes, words, etc., and point to the chimeric wider (visions, illusions, entchantment, lies, madness). On deeper structural levels, they correlate with darkness, which statistically verify formulae in Andrićʼs prose, as well as narratorʼs comments (“always the same diptych with one wing bearing a light and joyful image, and another dark, hopeless, until both wings clasp as boards on the lid of a dead chest”).