Пишчева модерност и критичарски хоризонт очекивања – збирка Лица Иве Андрића

Abstract

This paper points at the poetic turn in the prose of Ivo Andrić which occurred by publishing the collection The Faces (Lica) in 1960. Stories published in the last collection in the last year of life differ a lot from the previous writer’s opus. This is why it might be understandable (but not acceptable) that the opposition of the critical public could not accept and understand this late prose of Ivo Andrić. Special attention is going to be given to the first critical reviews of The Faces by Zoran Gavrilović, Petar Džadžić and Predrag Palavestra, which are paradigmatic descriptor about diversity of values and meanings of the new prose of Ivo Andrić and critical horizon of expectations. Naming he book as “writer’s leftovers“, a collection of stories in which a great writer “rests his mind and leisure“, critics whiteness a firm belief about Andrić as a writer of epic width and strength, determined thematic corpus, which did not allow new values and new sensibility to be recognised in the late writings of Andrić. This is a carefully composed collection in which a great writer randomly turns to new prose form, epic span is narrowed and lyrical sensibility is stressed as well as mildness in processing new, less typical moves and contents for Andrić.

У раду је указано на известан поетички заокрет који је у прози Иве Андрића назначен објављивањем збирке Lica 1960. године. Приповетке које писац издаје у овој својој последњој за живота објављеној збирци умногоме се разликују од претходног пишчевог приповедног опуса. Отуда је можда разумљив (али не и сасвим прихватљив) отпор критичке јавности да прихвати и разуме ову позну Андрићеву прозу. Посебна пажња биће посвећена првим критикама Lica из пера Зорана Гавриловића, Петра Џаџића и Предрага Палавестре, а које су парадигматичан показатељ о размимоилажењу вредности и значења нове Андрићеве прозе и критичарског хоризонта очекивања. Називајући је књигом пишчевих „рестлова“, збирком прича у којима велики писац „одмара свој дух и доколицу“, критичари сведоче о једном чврсто утемељеном суду о Андрићу као писцу епске ширине и снаге, утврђеног тематског корпуса, који није допуштао да се нове вредности и нов сензибилитет препознају у позном Андрићевом приповедању. У овој брижљиво компонованој збирци, велики писац хотимично се окреће краћој прозној форми, епски распон сужава а наглашава лирски сензибилитет и суптилност у обради нових, за Андрића мање типичних мотива и садржаја.