Поезија Иве Андрића

Abstract

In dem Aufsatz wird die Lyrik von Ivo Andrić beschrieben, gedeutet und kontextualisiert, sowie ihr Bezug zu anderen Gattungen seines Werkes beleuchtet. Andrić debütiert als Dichter, seine Poesie schreibt er in der für den Anfang des zwanzigsten Jahrhunderts üblichen Manier (betonte Subjektivität, freier Vers, Spuren pessimistischer Philosophie), und wechselt dann zur Prosa; aber er schreibt sein ganzes Leben lang Verse, ohne sie zu veröffentlichen. Ohne Absicht, sich als Dichter zu verwirklichen, völlig im Klaren darüber, welchen Stellenwert die Befassung mit dieser Form für ihn hat, welche Rolle sie im Bezug auf seine Erzählungen und Romane spielt, hat er sich auf der Suche nach einem optimalen, individuellen Stil nicht besonders entwickelt. Sein relativ bescheidenes dichterisches Korpus ist dennoch mannigfaltiger und vielschichtiger, als man auf den ersten und auch den zweiten Blick sagen würde. Es wird interpretiert, dass Ivo Andrić bezüglich seiner Dichtung scheinbar für viele, oft auch gegensätzliche poetologische Impulse offen war, obwohl er sie, wahrscheinlich als Folge einer rationalen Entscheidung, nicht ganz verwirklicht hat. Er bleibt als großer Erzähler und Romancier im Gedächtnis, der aus einem tiefen inneren Bedürfnis Gedichte schrieb. Im Schlussteil wird festgestellt, dass Andrić in seinen besten Gedichten spontan von seiner eigenen schöpferischen Art abweicht.

У непрегледној библиографији радова о делу Иве Андрића најмање има оних које се помније баве тумачењем његове поезије. У назначеном контексту посебно се издваја књига Предрага Палавестре Скривени песник у којој се аналитички образлаже теза да је велики српски приповедач и романсијер у основи песник, за шта се даје низ аргумената различите врсте, почев од емпиријске чињенице да је Андрић почео као песник, да је целога живота писао поезију али је није објављивао, потом да је у његовој заоставштини пронађена књига стихова и тако редом. Из друге интерпретативне перспективе запажа се латентна, исподповршинска лиричност Андрићевог приповедног тона, склоност употреби песничких метафора и слика, меланхоличност, веза са лирском народном поезијом... Уважавајући приносе досадашњих читања и тумачења Андрићевог песничког рада и, посебно, уочавајући да је пишчев однос према поезији недовољно осветљен, у основи енигматичан па и противречан (ако заиста јесте песник, каква је практична, текстуална потврда таквог става), а свакојако интерпретативно захтеван, први план рада „Поезија Иве Андрића” чине опис и тумачење стихова и прозно-поетских записа тога писца. Уочавају се доминантна стилска својства, анализира поетичка основа и оцртава веза Андрићевих песама са главним песничким струјањима епохе којој је припадао. Из такве анализе следе и одговарајући вредносни судови који донекле коригују досадашња претежна мишљења о мањем значају Андрићеве поезије унутар његовог књижевног опуса. Констатује се да су најуспелије оне песме у којима је Андрић одступио од сопственог стваралачког манира и препустио се поетичким подстицајима различитог порекла.