Андрићево поимање Старог Дубровника : Дубровачка хроника

Abstract

The paper discusses the themes and motifs in Ivo Andrić’s prose that are related to his interest in the history, culture and literature of the so-called Old Ragusa (Republic of Ragusa). It draws attention to the unknown fact that Ivo Andrić intended to write two novels dealing with Ragusa-related themes. The novels were to cover two significant and well-known historical figures: Herzog Stjepan, associated with Ragusan history in the 15th century, and the world-renowned scientist, who was also a poet – Ruđer Bošković (Ruggiero Boscovich). It was with regret that Andrić explicitly said, at the end of his life, in his conversations with Lj. Jandrić, that the themes ‘slipped from his grasp’. He partly transposed into short stories the literary and historiographic materials about these characters that he had collected over decades. The paper seeks to demonstrate that the five ‘Ragusan’ short stories written by Ivo Andrić’s (about the Bosnian scribe Dražeslav and the impressions 15th and 18th-century Ragusa), which were among his last stories published in the 1970s, basically belonged to the planned novels. It is concluded that after he had given up the idea of writing the planned novels, Andrić published parts of the text (as individual short stories) originally intended for the novels. Based on Andrić’s correspondence, it is demonstrated that some of his friends were informed about his literary plans and that they were aware that he studied the topics related to Old Ragusa and was writing about Ragusa, as well as that he could have been expected to write a Ragusan Chronicle.

У раду се разматрају теме и мотиви у прози Иве Андрића који су се односили на његову заинтересованост за историју, културу и књижевност тзв. Старог Дубровника (Дубровачке републике). Указује се на мало познате и у науци неистражене чињенице да је Андрић намеравао да напише два романа са дубровачком тематиком. Оба романа би се односила на важне и познате историјске личности: Херцега Стјепана, за кога је била везана дубровачка историја у одговарајућем периоду и научника светског гласа и песника Руђера Бошковића. Пред крај живота Андрић је са жаљењем изричито нагласио у разговорима са Љ. Јандрићем да су му се обе теме „отеле“. Књижевну и историјску грађу о овим личностима, коју је деценијама сакупљао, преобликовао је у неколико кратких „дубровачких“ приповедака. Пошто је коначно одустао од писања романа, објавио је делове њима намењене прозе седамдесетих година XX века (кратке приповетке о босанском писару Дражеславу, о Дубровнику XV и XVIII века, то јест о времену којима су припадали Херцег Стјепан и Руђер Бошковић). На основу Андрићеве кореспонденције указује се на чињеницу да су неки од Андрићевих пријатеља били упознати да се бавио и дубровачким темама и да се могла очекивати и његова „дубровачка хроника“.