Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику
Andrić’s language expression – in the light of the contemporary theoretical stances on the Serbian literary language
2018
Аутори
Станојчић, Живојин С.Остала ауторства
Вуксановић, МироКостић, Владимир С.
Гојковић, Маја
Вукосављевић, Владан
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
On the basis of the theoretical stances of Serbian linguists of the 20th
Century, A. Belić, M. Stevanović and R. Bošković on the nature of Serbian
literary language, author is offering, on the examples of several concrete
morpho-syntactic details (the usage of imperfect, aorist tenses – in their
indicative and modal functions, the usage of verbal passive voice constructions
as well as the usage of constructions denoting the unknown / unnamed agent),
the synthesis of his earlier (and published) research results, the subject of
which the language of Ivo Andrić was. He does this especially by the
comparison of Andrić’s discourse marked with philosophical generalizations
with the P. P Njegos’s discourse – in the same thought domain. And he does it
– particularly underlining the extra-linguistic aspect of Andrić’s perception of
Njegoš’s language, and with the idea of the need to not separate categorically
the diachronic and synchronic elements in the literary language... of modern
epoch.
На бази теоријских ставова српских лингвиста XX века
– А. Белића, М. Стевановића и Р. Бошковића о природи српског књижевног
језика, аутор даје, на неколико конкретних морфосинтаксичких детаља (употребе имперфекта, аориста, пасивних конструкција и конструкција за исказивање непознатог / непоменутог агенса), синтезу резултата својих ранијих
(и публикованих) истраживања чији је предмет био језик Иве Андрића. То
чини посебно и у поређењу Андрићевог дискурса са обележјима филозофског уопштавања са дискурсом П. П. Његоша – у истоме мисаоном домену.
И то посебно истичући ванјезички аспект Андрићеве перцепције Његошевог
језика, и са идејом потребе да се дијахронијски и синхронијски елементи у
књижевном језику модерне епохе не раздвајају категорички.
Кључне речи:
српски књижевни језик / А. Белић / М. Стевановић / Р. Бошковић / Вук Караџић / рејувенација / П. П. Његош / И. Андрић / the Serbian literary language / A. Belić / M. Stevanović / R. Bošković / Vuk Karadžić / P. P. Njegoš / I. Andrić / rejuvenationИзвор:
Дело Иве Андрића, 2018, 33-48Издавач:
- Београд : Српска академија наука и уметности
Напомена:
- Научни скупови / Српска академија наука и уметности ; књ. 170. Одељење језика и књижевности ; књ. 30
Колекције
TY - CONF AU - Станојчић, Живојин С. PY - 2018 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12138 AB - On the basis of the theoretical stances of Serbian linguists of the 20th Century, A. Belić, M. Stevanović and R. Bošković on the nature of Serbian literary language, author is offering, on the examples of several concrete morpho-syntactic details (the usage of imperfect, aorist tenses – in their indicative and modal functions, the usage of verbal passive voice constructions as well as the usage of constructions denoting the unknown / unnamed agent), the synthesis of his earlier (and published) research results, the subject of which the language of Ivo Andrić was. He does this especially by the comparison of Andrić’s discourse marked with philosophical generalizations with the P. P Njegos’s discourse – in the same thought domain. And he does it – particularly underlining the extra-linguistic aspect of Andrić’s perception of Njegoš’s language, and with the idea of the need to not separate categorically the diachronic and synchronic elements in the literary language of modern epoch. AB - На бази теоријских ставова српских лингвиста XX века – А. Белића, М. Стевановића и Р. Бошковића о природи српског књижевног језика, аутор даје, на неколико конкретних морфосинтаксичких детаља (употребе имперфекта, аориста, пасивних конструкција и конструкција за исказивање непознатог / непоменутог агенса), синтезу резултата својих ранијих (и публикованих) истраживања чији је предмет био језик Иве Андрића. То чини посебно и у поређењу Андрићевог дискурса са обележјима филозофског уопштавања са дискурсом П. П. Његоша – у истоме мисаоном домену. И то посебно истичући ванјезички аспект Андрићеве перцепције Његошевог језика, и са идејом потребе да се дијахронијски и синхронијски елементи у књижевном језику модерне епохе не раздвајају категорички. PB - Београд : Српска академија наука и уметности C3 - Дело Иве Андрића T1 - Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику T1 - Andrić’s language expression – in the light of the contemporary theoretical stances on the Serbian literary language SP - 33 EP - 48 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12138 ER -
@conference{ author = "Станојчић, Живојин С.", year = "2018", abstract = "On the basis of the theoretical stances of Serbian linguists of the 20th Century, A. Belić, M. Stevanović and R. Bošković on the nature of Serbian literary language, author is offering, on the examples of several concrete morpho-syntactic details (the usage of imperfect, aorist tenses – in their indicative and modal functions, the usage of verbal passive voice constructions as well as the usage of constructions denoting the unknown / unnamed agent), the synthesis of his earlier (and published) research results, the subject of which the language of Ivo Andrić was. He does this especially by the comparison of Andrić’s discourse marked with philosophical generalizations with the P. P Njegos’s discourse – in the same thought domain. And he does it – particularly underlining the extra-linguistic aspect of Andrić’s perception of Njegoš’s language, and with the idea of the need to not separate categorically the diachronic and synchronic elements in the literary language of modern epoch., На бази теоријских ставова српских лингвиста XX века – А. Белића, М. Стевановића и Р. Бошковића о природи српског књижевног језика, аутор даје, на неколико конкретних морфосинтаксичких детаља (употребе имперфекта, аориста, пасивних конструкција и конструкција за исказивање непознатог / непоменутог агенса), синтезу резултата својих ранијих (и публикованих) истраживања чији је предмет био језик Иве Андрића. То чини посебно и у поређењу Андрићевог дискурса са обележјима филозофског уопштавања са дискурсом П. П. Његоша – у истоме мисаоном домену. И то посебно истичући ванјезички аспект Андрићеве перцепције Његошевог језика, и са идејом потребе да се дијахронијски и синхронијски елементи у књижевном језику модерне епохе не раздвајају категорички.", publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности", journal = "Дело Иве Андрића", title = "Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику, Andrić’s language expression – in the light of the contemporary theoretical stances on the Serbian literary language", pages = "33-48", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12138" }
Станојчић, Ж. С.. (2018). Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику. in Дело Иве Андрића Београд : Српска академија наука и уметности., 33-48. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12138
Станојчић ЖС. Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику. in Дело Иве Андрића. 2018;:33-48. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12138 .
Станојчић, Живојин С., "Адрићев језички исказ – у светлу савремених му теоријских ставова о српском књижевном језику" in Дело Иве Андрића (2018):33-48, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12138 .