Савремене књижевнотеоријске парадигме и њихови рефлекси у поетици српске књижевности

Abstract

The fact that the theory of literature and literature have been complexly intertwined for centuries within normative and historical poetics implies the complex nature of their relationship. In literary practice in the past and current century, the axiom of the textual nature of any form of discursive practice has made the boundary between theory and fiction porous to such an extent that interpretation can no longer rely on inherited taxonomies as theoretical landmarks. This primarily refers to the concept of genre as the primary reception matrix. The poetic self-conscious voice scatters in a dispersed manner in the direction of numerous trans-genre relations. The transition from the story of the world to the world without a story is also paradigmatic for the transpoetic identity of one part of contemporary Serbian literature. The literary text became a place of encounter and symbiotic intertwining of interpretation and poiesis. Along with the discussions within a theoretical discourse, the change of the autopoetic perspective in the literary narrative reveals the potential of fiction that generates a seemingly non-fictional text. Writers fictionalize a genre, which by definition belongs to non-fiction, while, on the other hand, they deconstruct its factual state of being true by turning it most often into a virtual fictional counter-narrative. Instead of seeking the truth in fiction, at the end of the century authors discovered the logic of fiction in the truth, in order to be able to narrativize and literalize this Nietzsche’s credo once again. We have been faced with a wave of different narrative interpretations of history in the form of counterfactual apocryphal stories, most often in novel genre, which owing to its initial documentary pattern had to be clothed in the hybrid forms of pseudobiography, pseudoautobiography, pseudo memoirs, diaries, travelogues, or epistles. As a paradigmatic example of another modern trans-poetic paradigm, emerges the phenomenon of the so-called roving narrative units, or transfictional identities of literary characters. The current poetic orientation towards trans-genre writing, apocryphal historiographical discourse and transfictional characters has been analyzed in the paper on the examples of works authored by Goran Petrović (Saveti za lakši život, 1989), Aleksandar Gatalica (Nevidljivi, 2008), Ivanka Kosanić (Moja draga Jelena, 2007) and Vladimir Pištalo (Sunce ovog dana, 2017).

Док је у вишевековној традицији однос између нормативне поетике и песничког дела претпостављао субординацију устаљеног поретка, са преласком на дескриптивну поетику мења се и релација између књижевности и њеног теоријског описа. Антиесенцијалистичко становиште и критика логоцентризма као преовлађујућих епистема у хуманистици прошлог столећа, довеле су до радикалне дестабилизације ове релације, пре свега у погледу укидања граница између теоријског дискурса и иманентних поетика. То најбоље потврђује преплитање постструктуралистичких теоријских парадигми и постмодернизма у књижевности. У раду ће бити указано на неколико аспеката ове релације, пре свега с обзиром на утицај посткласичне теорије наратива на иманентну поетику српске књижевности с краја двадесетог и почетка двадесет и првог века. Истраживачка тежишта чине следеће теме: жанровски синкретизам, питање граница наратива и проблематизовање његове (не)фикционалне природе (књижевни текст као апокрифна историја, апокрифна биографија, фикционални потенцијал паралитерарних жанрова); путујући ликови и трансфикционални идентитети.