Конкордатско питање за време владе Владана Ђорђевића

Abstract

Преговори између Србије и Ватикана о закључењу конкордата, започети у време кнеза Михајла, настављени су у више наврата док их Влада Владана Ђорђевића није прекинула. Циљ преговора, стварање посебне католичке хијерархије у оквиру српске државе, која би учинила аустроугарски протекторат над католицима у Србији непотребним а притом пружила доказ Србима и другим католицима међу Јужним Словенима да српска национална акција нема искључиво православни карактер, био је управо супротан спољнополитичкој оријентацији Ђорђевићевог кабинета. Аустрофилски оријентисана, незаинтересована за национални рад ван Србије, Ђорђевићева влада је у ставу Српске православне цркве, која је била одлучно против конкордата, нашла оправдање да не настави преговоре. Ђорђевић је одбио да прихвати и именовање босанског фрањевца, Ивана Вујичића за апостолског викара у Србији, јер о његовом именовању није претходно консултована српска влада. Стога су католици у Србији и даље остали под искључивом заштитом аустроугарске дипломатије.

Vladan Đorđević headed the government that pursued politics shaped by the last rulers of the Obrenović dynasty, King Milan and King Aleksandar. Looking after the Serbs that lived outside Serbia and pursuing national interests in general, were not among the priorities o f Milan and Aleksandar’s foreign policy. The concordat negotiations, which aimed at making the Austro-Hungarian protectorate over Catholics in Serbia unnecessary, but also at gaining the support of Catholics among the South Slavs for joint national action, therefore were not supported by Đorđević’s cabinet. Thus, it was all the easier for Đorđević to discontinue the negotiations given that the Serbian Orthodox Church was strongly opposed to the concordat. At the same time, the fraction prevailed in the Vatican, which gave priority to relations with Austria-Hungary at the expense of the strategy concerning the work on a union among the Slavs advocated by the Croatian bishop and apostolic administrator of the Belgrade diocese, Josip Juraj Strossmayer. Strossmayer resigned as apostolic administrator of the Belgrade Diocese, and the care of Catholics in Serbia passed into the jurisdiction of the Prefect of the Congregation for the Propagation of the Faith, Polish Cardinal Mieczyslaw Ledóchowski. He appointed the Franciscan Ivan Vujičić from Bosnia as the Apostolic Vicar of the Belgrade Diocese in 1898. Đorđević refused to accept this appointment because the Serbian government had not been previously consulted about it, and therefore it considered that this had violated Serbian sovereignty. Thus, the concordat negotiations were discontinued until a shift in overall Serbian foreign policy took place, after the death of King Milan and King Alexander’s decision to turn to Russia and the Radicals in search of support for his marriage with Draga Маšin.