Почеци књижевнокритичке мисли о приповијеци у српској књижевности

Abstract

The author first focuses on the early alternations of the term short story: tale, narrative, novella (Dositej Obradović, Dimitrije Davidović, Vuk Karadžić) and points to the first articles on this literary form that appeared in Serbian periodicals from the 1830s to the 1860s. They offered more general views on the short story in almanacs, magazines and newspapers, whose authors advocated its national character (Karadžić, Pavlović, Subotić) and later that it should depict subject-matter in a realistic mode (Svetozar Marković).

Пошто представи све прозне жанрове старе српске књижевности, аутор рада своју пажњу посвећује једном од најзначајнијих међу њима ‒ житију. Прати развој тога жанра у првом веку његовог постојања (XIII ‒ сам почетак XIV века). Полази од најстаријег дела, Житија Светог Симеона од Светог Саве, које је написано око 1208. и представља интегрални део Студеничког типика. Мада ово дело формацијски (у саставу је типика) припада ктиторским житијима, оно својим обимом, видовима приступа јунаку, надилази уобичајене моделе и донекле се приближава развијеним житијима. Житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног (настало између 1208. и 1216) у раду се посматра у светлости житијног типа коме припада ‒ развијено (опсежно) житије. Пратећи даљи развој жанра, аутор рада се зауставља на Житију Светог Саве од Доментијана (завршено 1242/43. или 1253/54. године). Приказује његове особености; одређује његову типолошку припадност (житије црквеног поглавара). Говорећи о житијним делима Теодосија Хиландарца (стварао крајем XIII и почетком XIV века), Љ. Јухас-Георгиевска указује да он прибегава другачијим поетичким решењима од Доментијана. Превасходно приповедач, у свом Житију Светог Саве значајно смањује учешће поетско-реторских садржаја. У раду се назначава да је Житије Светог Петра Коришког од овог писца прво житије пустињака у српској литератури.