Фигура песника код Бранка Радичевића и поетика српског романтизма

Abstract

The paper analyzes representations of poet in songs Molitva, ?, Kad mlidija umreti and [Pevam danju, pevam noću] in order to point out the emerging of the Romantic subject in Branko Radičević’s poetry. That is achieved by pointing to the tradition of older, so called civic lyric in Radičević’s songs in which the lyric subject is in the third person, nature is idyllic and characters are unproblematic, seen only from the outside, in third-person narration. With the emerging of the Romantic subject, the narration is switched to the first person and the lyric subject expresses himself as the subject who is problematic, established as a poet by selfreflection, depicting nature in a symbolic way. It shows that similar styles can have different meanings considering the position of the lyric subject which indicates his sensibility and therefore that the position of the lyric subject is decisive for the Romantic poetics.

У раду се испитивањем фигуре песника у песмама Молитва, Кад млидија умрети и [Певам дању, певам ноћу] указује на појављивање романтичарског субјекта у поезији Бранка Радичевића. То се чини указивањем на традицију старије (грађанске) лирике у Радичевићевој поезији у којој је лирски субјекат у трећем лицу, природа је идилична, а јунаци су непроблематични и дати споља кроз приповедање, да би са појављивањем романтичарског субјекта приповедање почело служити исказивању његове проблематичности, због чега је он у првом лицу и као средиште исказа природу симболизује, а ауторефлексивношћу се успоставља као фигура песника. Тиме се показује да слична стилска интонација може имати различита значења с обзиром на позицију лирског субјекта која указује на његову осећајност, те да је та позиција кључна за романтичарску поетику.